- ДРУЖЕЊЕ
- Учини оно што можеш, оним што имаш, тамо где јеси. Ово је била предпостављам мисао водиља члановима Бициклистичког- планинарског клуба из Голупца када су нас позвали на дружење у четвртак 19.02.2015. Имајући у виду да су чланови овог клуба из два града дружење је организовано у Великом Градишту.
- Ми као искрени пријатељи врло радо смо се одазвали позиву. Доста смо удаљени једни од других али нам то није сметало да кренемо на пут како би се видели са својим пријатељима. Приказ активности у 2014.г. био је свеобухватан најлепше од свега је да су током 2014.г. поред путовања ван територије своје општине много акција имали у свом најближем окружењу.
- Планови клуба за 2015. су разноврсни и врло остварљиви по мом скромном мишљењу. Дружење је било по речима присутних весело а том приликом разговарало се и на тему будућих заједничких акција.
- Основни циљ и садржај планинарења је уживање, при чему се физичко и духовно изврсно надопуњују. Ово вече је показало да је јако битно да оно што се дешава и доживљава у природи треба забележити и показати барем једном у току године планинарима а и људима који нису планинари.
- За оне људе који нису планинари једна порука: „ Учините један мали корак придружите се планинарима, живот ће Вам бити лепши, узбудљивији и здравији “.
- Хвала, дивним домаћинима на гостопримству у име свих чланова Планинарског друштва „ Врх “ Кладово. Поздрав.
Андријана Милетић, наш члан и лиценцирани планинарски водич, успела је да се избори за место у првом женском националном тиму Србије који ће кренути пут освајања Хималаја. Из оправданих разлога путовање и освајање врха од 6441 мнв у региону Аннапурна у Непалу одлаже се за пролеће.
Да подсетимо циљ ове експедиције је да се оформи екипа од осам жена које ће се попети на један од врхова ( Hiunchuli) Хималаја који до сада није попео нико са ех простора Југославије. Целој екипи а посебно Андријани желимо да у својој намери и успе.
ИЗВЕШТАЈ СА АКЦИЈЕ УСПОН НА ДОМОГЛЕД, БАЊА ХЕРКУЛАНЕ – РУМУНИЈА
Ми смо велики заљубљеници у природу и њени добри познаваоци. Годинама обилазимо занимљива места и планине по Србији, пешачимо, планинаримо, откривамо, истражујемо, експериментишемо, фотографишемо. Ово исто чинимо и ван граница наше лепе Србије. Традиционална наша планинарска акција поводом 8.марта организована је и ове године.
Са нама драгим пријатељима из ПД „ ДелиЈован“ из Неготина, ПСД „ Љуба Нешић“ из Зајечара, ПСД „ Црни врх“ из Бора и ПК „ Железничар“ из Алексинца у петак кренули смо за Румунију. Укупно нас је било 37-оро. Обишли смо Дробету – Турн Северин а затим сместили се у два пансиона у Бањи Херкулане. Смештај предиван у оба пансиона.
Вечера са музиком протекла је у најбољем реду. Преморени од путовања отишли смо на спавање. У суботу поранила је група која иде на успон на Домоглед а правовремено стигли су и водичи из Турн Северина, Кости Балеану и једна девојка, чије име нажалост ми није познато. Укупно је на овој стази било њих 13-оро. Сат времена касније кренула је и група од 10-оро планинара на стазу до Белог крста. Док смо ми били на планинарењу остали су ишли у шетњу и на купање.
По повратку са стаза појединци су отишли на купање у хотел Роман. Успон на Домоглед, кренуло се са 140 мнв и попели се на 1105 мнв. дужина стазе 13 км. био je јако напоран, константан успон, дубок снег, ходање узаном стазом гребена а силазак је био чак и тежи јер је било клизаво и на крају стазе није било снега али је било блата. Све у свему напорно али је било вредно труда.
Група која је ишла до Белог крста, уживала је у предивном амбијенту, лепим видиковцима са којих се бања видела као да је на длану. Снега је било на делу поред врха а у подножју било је блата. Пејзажи су се мењали а ми смо уживали.Обишли смо стари део бање и око 14:00 часова већ смо били у пансиону. Био нам је потребан кратак одмор и припрема за свечану вечеру.
За време вечере, која је као и доручак по мишљењу свих присутних богата и квалитетна, почела је и продаја лутрије. Лутрија је била релативно богата и прилагођена је планинарима. Јако је било весело играло се и певало до касно у ноћ.
Сутрадан у недељу, после доручка кренули смо у обилазак манастира Св. Ане у Оршави а затим у Казане до исклесаног лика Децебала и до манастира Мраконија. Стајали смо на обали Дунава, гледали у исклесани лик дакијског војсковође Децебала, осматрали Дунав који толико подсећа на море, онако велики и плав на чијој су се површини преливали сребрнасти одсјаји зимског сунца. У повратку мало смо се освежили у ресторану „ Дојна“ и продужили до Оршаве. У маркету Била оставили смо и последње леје и сасвим растерећени кренули према граници односно нашој драгој Србији.
На крају свега могу рећи свима једно велико хвала, што су били део ове акције и завршити са поруком:“ Било би лепо видети Вас опет“. Поздрав свима.
Ми смо велики заљубљеници у природу и њени добри познаваоци. Годинама обилазимо занимљива места и планине по Србији, пешачимо, планинаримо, откривамо, истражујемо, експериментишемо, фотографишемо. Ово исто чинимо и ван граница наше лепе Србије. Традиционална наша планинарска акција поводом 8.марта организована је и ове године.
Са нама драгим пријатељима из ПД „ ДелиЈован“ из Неготина, ПСД „ Љуба Нешић“ из Зајечара, ПСД „ Црни врх“ из Бора и ПК „ Железничар“ из Алексинца у петак кренули смо за Румунију. Укупно нас је било 37-оро. Обишли смо Дробету – Турн Северин а затим сместили се у два пансиона у Бањи Херкулане. Смештај предиван у оба пансиона.
Вечера са музиком протекла је у најбољем реду. Преморени од путовања отишли смо на спавање. У суботу поранила је група која иде на успон на Домоглед а правовремено стигли су и водичи из Турн Северина, Кости Балеану и једна девојка, чије име нажалост ми није познато. Укупно је на овој стази било њих 13-оро. Сат времена касније кренула је и група од 10-оро планинара на стазу до Белог крста. Док смо ми били на планинарењу остали су ишли у шетњу и на купање.
По повратку са стаза појединци су отишли на купање у хотел Роман. Успон на Домоглед, кренуло се са 140 мнв и попели се на 1105 мнв. дужина стазе 13 км. био je јако напоран, константан успон, дубок снег, ходање узаном стазом гребена а силазак је био чак и тежи јер је било клизаво и на крају стазе није било снега али је било блата. Све у свему напорно али је било вредно труда.
Група која је ишла до Белог крста, уживала је у предивном амбијенту, лепим видиковцима са којих се бања видела као да је на длану. Снега је било на делу поред врха а у подножју било је блата. Пејзажи су се мењали а ми смо уживали.Обишли смо стари део бање и око 14:00 часова већ смо били у пансиону. Био нам је потребан кратак одмор и припрема за свечану вечеру.
За време вечере, која је као и доручак по мишљењу свих присутних богата и квалитетна, почела је и продаја лутрије. Лутрија је била релативно богата и прилагођена је планинарима. Јако је било весело играло се и певало до касно у ноћ.
Сутрадан у недељу, после доручка кренули смо у обилазак манастира Св. Ане у Оршави а затим у Казане до исклесаног лика Децебала и до манастира Мраконија. Стајали смо на обали Дунава, гледали у исклесани лик дакијског војсковође Децебала, осматрали Дунав који толико подсећа на море, онако велики и плав на чијој су се површини преливали сребрнасти одсјаји зимског сунца. У повратку мало смо се освежили у ресторану „ Дојна“ и продужили до Оршаве. У маркету Била оставили смо и последње леје и сасвим растерећени кренули према граници односно нашој драгој Србији.
На крају свега могу рећи свима једно велико хвала, што су били део ове акције и завршити са поруком:“ Било би лепо видети Вас опет“. Поздрав свима.
Kladovljanka krenula put Himalaja
Andrijana, srećno Autor East Side Kategorija: Društvo Objavljeno: 16. april 2015. inShare0Kladovljanka, Andrijana Miletić deo je prve ženske planinarske ekspedicije sa prostora bivše Jugoslavije koja je danas krenula put Himalaja. Cilj je uspon na vrh Tarpučuli u Nepalu, na 5663 metra nadmorske visine.
U ekipi je osam žena, koje su od prijavljenih 44 najuspešnije prošle pripreme i testove fizičke izdržljivosti, a koje su imale najizraženiji timski duh, kao jedan od glavnih kriterijuma za selekciju. Poduhvat zahteva više od 900 metara alpinističkog penjanja. S obzirom na tehničku zahtevnost uspona na vrh Tarpučuli, pripreme su trajale u kontinuitetu godinu i po dana.
Andijana Miletić, diplomirani pravnik, član PD „Vrh“ iz Kladova je prva žena iz regiona Timočke krajine koja je krenula na uspon i osvajanje vrhova Himalaja.
Organizator ovog projekta je planinarski klub Ekstrim samit tim, sa Draganom Jaćimovićem na čelu, prvim Srbinom koji se popeo na Mont Everest. Njegova ideja je da se oformi stalni tim koji će napredovati Himalajskim masivima, sticati znanja i prenositi svoja iskustva.
PRIPREME Pripremne akcije za ovu ekspediciju su počele u decembru 2013. godine u Bugarskoj, na najvišem vrhu Balkana – Musala u masivu Rila na 2925 n/v. Sledile su zatim akcije kondicionih priprema na Midžoru-Stara planina, gde se sa rančevima teškim oko 20-ak kg sa šatorima i svom pratećim opremom savladao uspon od 1600 n/m i 30 km dužine u vremenskom periodu od 10 sati, a onda Trem, Prenj (gde se radilo na tehnici penjanja u zimskim uslovima ), Komovi... Sledile su pripremne akcije na većim visinama u Švajcarskoj, u julu, uz nesebičnu poomoć jednog „Švajcarca“ srpskog porekla, koji je obezbedio smeštaj i logistiku za uspon na Bishorn u Alpima na 4200 n/m. Sa početkom nove zimske sezone usledile su i nove akcije: Lupoglav- republička akcije Bosne i Hercegovine u društvu oko 200 visokogoraca iz svih krajeva bivše Jugoslavije, a Ljuboten u Makedoniji i Maglić u BiH su takođe bili planirani do polaska u veliku avanturu zvanu Himalaji.
THARPU CHULI (5663 n/v) Nalazi se u centralnom delu masiva Anapurna u Nepalu, okružen vrhovima od 6000-8000 n/v sa koga se pruža pogled na jedan od deset najviših vrhova na svetu Anapurna I (8091 n/v). Možda ne impresionira visinom ali je tehnički vrlo zahtevan sa delom od preko 900 m alpinističkog penjanja uz fiksno uže sa žimarom i cepinom. Ovo će na taj način biti najbolja priperma i sticanje iskustva u Himalajima, kako bi ova ekipa u narednoj godini krenula u osvojanje vrha na 8163m -Manaslu.
Andrijana, srećno Autor East Side Kategorija: Društvo Objavljeno: 16. april 2015. inShare0Kladovljanka, Andrijana Miletić deo je prve ženske planinarske ekspedicije sa prostora bivše Jugoslavije koja je danas krenula put Himalaja. Cilj je uspon na vrh Tarpučuli u Nepalu, na 5663 metra nadmorske visine.
U ekipi je osam žena, koje su od prijavljenih 44 najuspešnije prošle pripreme i testove fizičke izdržljivosti, a koje su imale najizraženiji timski duh, kao jedan od glavnih kriterijuma za selekciju. Poduhvat zahteva više od 900 metara alpinističkog penjanja. S obzirom na tehničku zahtevnost uspona na vrh Tarpučuli, pripreme su trajale u kontinuitetu godinu i po dana.
Andijana Miletić, diplomirani pravnik, član PD „Vrh“ iz Kladova je prva žena iz regiona Timočke krajine koja je krenula na uspon i osvajanje vrhova Himalaja.
Organizator ovog projekta je planinarski klub Ekstrim samit tim, sa Draganom Jaćimovićem na čelu, prvim Srbinom koji se popeo na Mont Everest. Njegova ideja je da se oformi stalni tim koji će napredovati Himalajskim masivima, sticati znanja i prenositi svoja iskustva.
PRIPREME Pripremne akcije za ovu ekspediciju su počele u decembru 2013. godine u Bugarskoj, na najvišem vrhu Balkana – Musala u masivu Rila na 2925 n/v. Sledile su zatim akcije kondicionih priprema na Midžoru-Stara planina, gde se sa rančevima teškim oko 20-ak kg sa šatorima i svom pratećim opremom savladao uspon od 1600 n/m i 30 km dužine u vremenskom periodu od 10 sati, a onda Trem, Prenj (gde se radilo na tehnici penjanja u zimskim uslovima ), Komovi... Sledile su pripremne akcije na većim visinama u Švajcarskoj, u julu, uz nesebičnu poomoć jednog „Švajcarca“ srpskog porekla, koji je obezbedio smeštaj i logistiku za uspon na Bishorn u Alpima na 4200 n/m. Sa početkom nove zimske sezone usledile su i nove akcije: Lupoglav- republička akcije Bosne i Hercegovine u društvu oko 200 visokogoraca iz svih krajeva bivše Jugoslavije, a Ljuboten u Makedoniji i Maglić u BiH su takođe bili planirani do polaska u veliku avanturu zvanu Himalaji.
THARPU CHULI (5663 n/v) Nalazi se u centralnom delu masiva Anapurna u Nepalu, okružen vrhovima od 6000-8000 n/v sa koga se pruža pogled na jedan od deset najviših vrhova na svetu Anapurna I (8091 n/v). Možda ne impresionira visinom ali je tehnički vrlo zahtevan sa delom od preko 900 m alpinističkog penjanja uz fiksno uže sa žimarom i cepinom. Ovo će na taj način biti najbolja priperma i sticanje iskustva u Himalajima, kako bi ova ekipa u narednoj godini krenula u osvojanje vrha na 8163m -Manaslu.
ДАНИ ПЛАНИНАРА СРБИЈЕ 2015.
03.-05.07.2015.
ТАРА
Планинарски клуб „ТАРА “, Бајина башта био је домаћин ове Републичке акције ( раније се то звало Табор планинара Србије). На пут из Кладова у 08:00 кренуло је нас 12-оро. Некако смо успели да се упакујемо у троја кола јер смо носили шаторе, вреће, опрему за пешачење а наравно и део хране.
Прва пауза по програму путовања била је на Ртњу око пола сата. Наставили смо пут преко Краљева и стигли смо у Мрчајевце.
У Етно кући „ Ерић“ било нам је јако лепо дали због славуја из Мрчајевца или је свадбарски купус заиста добар и укусан мада појединцима пиво није пријало (због цене).
Наставили смо пут и наредна пауза била је у селу Злакуса, познато по грнчарији.Обишли смо „ Терзића авлију “ и Потпећку пећину у близини Ужица. Ова пећина јединствена је по монументалном улазу у облику потковице.
Следеће одмарање било је у Перућцу. Обишли смо врело најкраће реке у Србији дуге свега 365 м. у ресторану смо јели укусну рибљу чорбу, попили по пиће и наставили пут према селу Растишту.Пут нас је водио поред Дрине, а на реци безброј сплавова.
Јавили смо се љубазним домаћинима који су нам показали где се можемо сместити и поставити шаторе.Доста планинара је већ стигло тако да смо се срели са старим пријатељима из Пожаревца, Београда, Алексинца, Зајечара, Крушевца и осталих места ( жао ми је не могу све да набројим) а најдражи сусрет био је са планинарима са Козаре (Сњежана и Душан) који су нам били домаћини за 1.мај.
Нешто смо научили од Зорана( Рузмарина) из Алексинца, у вези паковања ствари. Њих четворица су у Пунту спаковали СВЕ што им је потребно за камповање, то нам је био знак да је код нас у колима могло да још штошта стане. Нешто смо научили од Зорана за следећу акцију.
Ујутру после доручка на стазу су прво кренули учесници у планинарском пешачењу ( трекинг лига ) ми смо имали две такмичарке Андријану Милетић и Данијелу Штерлинг. Пожелели смо им успех и оне су кренуле.
Са малим закашњењем ( јер су стално стизали планинари из околине) кренули смо и ми на успон. Стаза је јако захтевна дужине 14 км. а укупан успон је 780 м. Стаза којом смо ходали највећим делом пролазила је кроз шуму, жуте трешње на стази су нам јако пријале. Са Орловог виса појавио се диван призор Дрина са својим „ меандрима “ Да ли познајете тај осећај, Ви сте високо небу под облаке а река пред Вама као на длану, када не можете да се нагледате призора, толико је лепо...? Е тако је нама било.Успешно смо прошли целу стазу.
Док смо били на стази обавештени смо да су обе наше такмичарке завршиле такмичење на средњој стази дужине 24 км. а успон је 1360м. Најлепше од свега је што је Андријана ПРВА а Данијела ДРУГА. Све честитке за овакав успех. Кад су проглашени победници могу Вам рећи да је било јако лепо чути два пута назив нашег друштва. Ово је био леп повод да се у кантини почастимо. Хвала Андријани и Данијели што су нам приредиле овакво задовољство.
Иако смо сви били преморени,то нам није сметало да се увече до касно у ноћ дружимо уз музику и причу.
У недељу устали смо јако рано јер су нас чекале нове дестинације које је требало обићи. По плану у 08:00 часова поздравили се са комшијама и кренули на Мокру гору да се провозамо мало и возом. Шарганска осмица је толико посећена да нам је приликом куповине карата на шалтеру речено да морамо у возу стајати јер се места резервишу два до три месеца унапред. И поред папрене цене пристали смо да све време стојимо. Утисак већине је нажалост негативан. Од два ипо сата које смо провели у вожњи, што у возу што на стајалиштима највећи део времена пролазили смо кроз тунеле. Због реновирања пруге вожња је редукована, скраћена, уживање сведено на минимум. Жао ми је што је само цена остала иста.( Примедба: Имала сам прилике да се раније возим Шарганском осмицом, било је атрактивније).
По највећој врућини наставили смо пут према Дрвенграду. Нажалост због путовања које нам предстоји, кратко смо се задржали.
И поред врућине, скученог простора у колима врло смо брзо стигли до следећег одморишта. Око 17:00 сати стижемо у Грзу где толико народа има да смо једва пронашли слободно место да се мало освежимо и нешто поједемо.
У Кладово стижемо у 21:00 часова. Шта рећи на крају. Хвала домаћинима који су нам ово омогућили. Хвала свима који су били учесници овог нашег путешествија. Посебно се захваљујем возачима Ранку, Горану и Таси који су без икаквих проблема возили а могу Вам рећи да смо прешли 950 км. Иако је путовање „ напорно “ увелико се спремамо за наредну акцију. Поздрав.
ИЗВЕШТАЈ СА АКЦИЈЕ ЗА 1.МАЈ 2015.
Из Кладова на пут кренуло је нас 12-оро. У Београду су нам се прикључили и остали путници и званично је акција почела. Стигли смо у Бања Луку где смо после краћег обиласка јер је почела киша свратили на „ Шиш ћевапе “ и по које пиво.
Доста касно стигли смо у Планинарски дом Превија на Козари а који је у изградњи. Дом је био у мало необичном издању али ми преморени од толико пређених километара једва смо дочекали да легнемо.
Сутрадан кренули смо са нашим водичем Рдованом и љубазним домаћином Душаном на стазу до монументалног споменика на Мраковици.
Поделили смо се у две групе, једна је ишла тежом стазом кроз кањон која је и дужа ( преко 10 км. у једном правцу) а друга лакшом.Преморени после дугог ходања жељно смо очекивали чак и дом у изградњи. Наш водич Радован који је извесно време живео и радио у Бања Луци побринуо се па је било и живе музике. Без обзира на премор играло се и певало до касно у ноћ.
Рано смо кренули на пут према Плитвичким језерима и то због лошег пута кренули смо пешице. Наставили смо путовање минибусом све до Плитвичких језера. Обишли смо један део незаборавних језера пешице а затим имали вожњу бродом и возом. Лепота воде која је различита почиње од смарагдно зелене па све нијансе тиркизно плаве. А на језерима велики број посетилаца.
Завршена је шетња а ми смо имали снаге само да заузмемо своја места и кренемо пут Коренице. После вечере ( прасетина са ражња) и попијеног „ гемишта“ или пива отишли смо на спавање а смештај описаћу га једном речју „краљевски“.
Ујутру настављамо пут према Загребу где идемо у подножје планине Медведнице на пешачку туру на врх Сљеме (1035м –тв торањ). Успон константан али се пешачило лагано тако да то није био никакав проблем.
У Загребу остајемо како бисмо разгледали град и мало се окрепили. Поново крећемо минибусом ка Бјеловару који је удаљен око 80 км. где се врло брзо смештамо у једно сеоско домаћинство код Киђемета.
Смештај солидан, преморени и гладни одмах укључујемо приручне апарате које имамо и настаје прекид електричне енергије. Домаћини су то одмах поправили а ми више ништа нисмо укључивали. На тераси испред сауне до касно смо се дружили.
Ујутру по договору крећемо на лаку кружну стазу око планинарског дома Каменитовац на Билогори. Већи део групе остао је у Дому где смо се одмарали и сунчали. За оне који нису ишли на стазу организован је одлазак до продавнице „ Лидл “ како би се обавила још нека куповина.
Увече, дружили смо се са пензионерима из тог дела Хрватске. Имали смо вечеру поред осталог била је јагњетина, коју нам је организовао наш водич Радован у сарадњи са нашом домаћицом а колаче које нам је спремила сестра нашег водича не могу а да не напоменем. Били су изврсни. Веселили смо се до касно у ноћ. Пришло нам је неколико жена па су са нама разговарале . Атмосфера у ресторану је била за све нас врло угодна, иако смо ми имали мајце са ћириличним словима, то нам није сметало да уз српску фолк музику играмо мање кола а више плешемо.
Освануло је и дан повратка. Уз кифлице које нам је спремила сестра нашег водича Радована а које су нам баш пријале кренули смо према Београду. Уз пут обишли смо Вуковар а код Илока прешли у Србију. Уз пут смо обишли Сремске Карловце а затим наставили пут до Бановаца где смо се код Радована ( нашег водича ) окрепили ,кафом, ракијом и пивом по жељи.
Наставили смо пут за Београд где смо се растали са „ Београђанима “а нас је возач Сале одвезао до Омољице. Уз пут појели смо по бурек и са новим возачем кренули према Кладову. После поноћи стигли смо у Кладово. Путовање још није завршено а ми се уз пут договарали на коју ћемо страну ускоро кренути.
Било је лепо, напорно али закључак је да је вредело обићи и овај део наше бивше Југославије. Поздрав свим учесницима акције и порука „ Видимо се на некој акцији ускоро.“
Поделили смо се у две групе, једна је ишла тежом стазом кроз кањон која је и дужа ( преко 10 км. у једном правцу) а друга лакшом.Преморени после дугог ходања жељно смо очекивали чак и дом у изградњи. Наш водич Радован који је извесно време живео и радио у Бања Луци побринуо се па је било и живе музике. Без обзира на премор играло се и певало до касно у ноћ.
Рано смо кренули на пут према Плитвичким језерима и то због лошег пута кренули смо пешице. Наставили смо путовање минибусом све до Плитвичких језера. Обишли смо један део незаборавних језера пешице а затим имали вожњу бродом и возом. Лепота воде која је различита почиње од смарагдно зелене па све нијансе тиркизно плаве. А на језерима велики број посетилаца.
Завршена је шетња а ми смо имали снаге само да заузмемо своја места и кренемо пут Коренице. После вечере ( прасетина са ражња) и попијеног „ гемишта“ или пива отишли смо на спавање а смештај описаћу га једном речју „краљевски“.
Ујутру настављамо пут према Загребу где идемо у подножје планине Медведнице на пешачку туру на врх Сљеме (1035м –тв торањ). Успон константан али се пешачило лагано тако да то није био никакав проблем.
У Загребу остајемо како бисмо разгледали град и мало се окрепили. Поново крећемо минибусом ка Бјеловару који је удаљен око 80 км. где се врло брзо смештамо у једно сеоско домаћинство код Киђемета.
Смештај солидан, преморени и гладни одмах укључујемо приручне апарате које имамо и настаје прекид електричне енергије. Домаћини су то одмах поправили а ми више ништа нисмо укључивали. На тераси испред сауне до касно смо се дружили.
Ујутру по договору крећемо на лаку кружну стазу ок планинарског дома Каменитовац на Билогори. Већи део групе остао је у Дому где смо се одмарали и сунчали. За оне који нису ишли на стазу организован је одлазак до продавнице „ Лидл “ како би се обавила још нека куповина.
Увече, дружили смо се са пензионерима из тог дела Хрватске. Имали смо вечеру поред осталог била је јагњетина, коју нам је организовао наш водич Радован у сарадњи са нашом домаћицом а колаче које нам је спремила сестра нашег водича не могу а да не напоменем. Били су изврсни. Веселили смо се до касно у ноћ. Пришло нам је неколико жена па су са нама разговарале . Атмосфера у ресторану је била за све нас врло угодна, иако смо ми имали мајце са ћириличним словима, то нам није сметало да уз српску фолк музику играмо мање кола а више плешемо.
Освануло је и дан повратка. Уз кифлице које нам је спремила сестра нашег водича Радована а које су нам баш пријале кренули смо према Београду. Уз пут обишли смо Вуковар а код Илока прешли у Србију. Уз пут смо обишли Сремске Карловце а затим наставили пут до Бановаца где смо се код Радована ( нашег водича ) окрепили ,кафом, ракијом и пивом по жељи.
Наставили смо пут за Београд где смо се растали са „ Београђанима “а нас је возач Сале одвезао до Омољице. Уз пут појели смо по бурек и са новим возачем кренули према Кладову. После поноћи стигли смо у Кладово. Путовање још није завршено а ми се уз пут договарали на коју ћемо страну ускоро кренути.
Било је лепо, напорно али закључак је да је вредело обићи и овај део наше бивше Југославије. Поздрав свим учесницима акције и порука „ Видимо се на некој акцији ускоро.“
ДОМОГЛЕД, Румунија – 22.11.2015. год.
План акције за данас је Домоглед - Румунија. Временске прилике нису биле охрабрујуће након последње провере временске прогнозе. Прешавши границу, били смо у правој недоумици где и шта освајати овог новембарског јутра, због могуће кише и стазе која неће бити лака. У кратком року, у планинарском духу, прихватамо изазов и авантуру, потврђујемо успон на Домоглед.
На путу према Оршави пролазимо поред нестварних предела. На нашој страни се отвара Ђеврински камен, који са ове стране изгледа сасвим другачије, оштрије, пркосније... Са румунске стране крај пута велики крст и поглед на манастир Водица, а испред Оршаве поглед сам лети ка манастиру Света Ана, који доминира изнад града.
Од Оршаве нас магистрални пут води уз реку Черну, уз коју ћемо стићи у једну од најстаријих бања у Европи - Бању Херкулес (Baile Herculane), смешетену у сликовитом кањону реке Черне, на надморској висини од 170 метара.
На стази нас је шесторо из ПД „Врх“ и гошћа из суседног Турн Северина. Постоји језичка баријера, али сви једнако снажно волимо природу и то нас чини добрим тимом.
Улазимо у Национални парк „Домоглед - Долина Черне“ и то је позиција одакле креће успон на Домоглед (1105 mнв); стаза средње тешка, дужина 14 км, са укупним успоном од 998 м. Требало нам је скоро седам сати да стазу препешачимо.
Стаза нас води кроз шуму опалог лишћа кривудавим путељком. Са све већим успоном, стаза постаје ужа са првом појавом кречњака...влажност ваздуха помало отежава ходање. Лагано уписујемо пређену километражу и стижемо до Белог крста (Crucea Alba), који се налази на 510 мнв. Пред нама раскошан салон под отвореним небом. У долини под нама ушушкана бања и врхови испод којих титра нежно прамење магле. Предивна слика и право место да се одморимо и прикупимо снагу за главни успон, који нас је чекао и који смо са зебњом прижељкивали, али и жељно чекали, јер смо знали да ће нас наградити дивним погледима.
Настављамо успон. Чини се да је стаза све ужа, стрмија, посута кречњачким стенама и питам се колико ће све бити захтевно, али сваки осврт на пређену стазу враћа снагу... Све се некако сложило за кратко време. Међу нама кружи нека добра енергија. Природа се својски потрудила да је тако дивљу освајамо и доживимо тренутке у којима побеђујемо сами себе.
Већ пар сати лежерног непомућеног задовољства ка самом врху Домогледа. Са сваким погледом нови пејзаж и сваки једнако леп и надахњујући. Мрешкали су се облаци и бацали сенке, које су у слаповима падале са висова, међу којима препознадосмо Велики и Мали Штрбац у даљини...мило нам би некако. И баш ту, где се нађосмо, где је све неукротиво и неприступачно, расте црни бор - заштићена врста, чија крошња подсећа на отворене кишобране. Делује импозантно међу стенама на тим висинама!
Природа нас поново искушава. Почиње киша („као што већ киши у листопаду...“), а ми на располагању имамо само отворен простор, са по којим ниским растињем и каменом... И на циљу смо! Најпре Мали, а убрзо за њим и Велики Домоглед, са уписаном висином од 1105 метара. Без дугог задржавања, наравно фотографисање са заставом на освојеном врху је обавезно, започињемо спуштање... Киша проверава наше стрпљење, отежава силазак. На неких 700 мнв залазимо дубоко у шуму, нестварно лепу, обојену бојама како то само јесен може. Сигурна сам да би поменути амбијент био у кадру добро осмишљене филмске приче. Изнад нас, док лишће шушти под ногама, као градске фрајле показују се стене направљене моћном руком природе. И зумирала сам сваку кристалну кап титраве росе на оголелим гранама. И небо мења своју боју. Назире се траг сунчеве светлости, што се пробија кроз паперјасте облаке магле, који грле околне врхове... Тешко ми је да завршим своје описе, као што ми је било тешко да се одвојим од лепоте, која ме је миловала све време на стази.
Лагано завршавамо стазу...осврћемо се за собом још једном. Свако од нас са неком својом причом, доживљајем.
Није било нимало лако. Нико нам то није ни гарантовао. Природа нам је још једном задала поприлично тежак задатак. Циљ нам је био освојити још један врх, уписати још једну висину. Речима је тешко објаснити ту дечију радозналост истраживања и поигравања с природом, кад се препустиш свим чулима, кад доживиш природу у њеној изворности? Верујте ми на реч, не постоји мера којом вам можемо измерити лепоту доживљеног и виђеног, зато нам се придружите.
Поздрав до неке нове авантуре.
Александра Маљоковић - Величковић
План акције за данас је Домоглед - Румунија. Временске прилике нису биле охрабрујуће након последње провере временске прогнозе. Прешавши границу, били смо у правој недоумици где и шта освајати овог новембарског јутра, због могуће кише и стазе која неће бити лака. У кратком року, у планинарском духу, прихватамо изазов и авантуру, потврђујемо успон на Домоглед.
На путу према Оршави пролазимо поред нестварних предела. На нашој страни се отвара Ђеврински камен, који са ове стране изгледа сасвим другачије, оштрије, пркосније... Са румунске стране крај пута велики крст и поглед на манастир Водица, а испред Оршаве поглед сам лети ка манастиру Света Ана, који доминира изнад града.
Од Оршаве нас магистрални пут води уз реку Черну, уз коју ћемо стићи у једну од најстаријих бања у Европи - Бању Херкулес (Baile Herculane), смешетену у сликовитом кањону реке Черне, на надморској висини од 170 метара.
На стази нас је шесторо из ПД „Врх“ и гошћа из суседног Турн Северина. Постоји језичка баријера, али сви једнако снажно волимо природу и то нас чини добрим тимом.
Улазимо у Национални парк „Домоглед - Долина Черне“ и то је позиција одакле креће успон на Домоглед (1105 mнв); стаза средње тешка, дужина 14 км, са укупним успоном од 998 м. Требало нам је скоро седам сати да стазу препешачимо.
Стаза нас води кроз шуму опалог лишћа кривудавим путељком. Са све већим успоном, стаза постаје ужа са првом појавом кречњака...влажност ваздуха помало отежава ходање. Лагано уписујемо пређену километражу и стижемо до Белог крста (Crucea Alba), који се налази на 510 мнв. Пред нама раскошан салон под отвореним небом. У долини под нама ушушкана бања и врхови испод којих титра нежно прамење магле. Предивна слика и право место да се одморимо и прикупимо снагу за главни успон, који нас је чекао и који смо са зебњом прижељкивали, али и жељно чекали, јер смо знали да ће нас наградити дивним погледима.
Настављамо успон. Чини се да је стаза све ужа, стрмија, посута кречњачким стенама и питам се колико ће све бити захтевно, али сваки осврт на пређену стазу враћа снагу... Све се некако сложило за кратко време. Међу нама кружи нека добра енергија. Природа се својски потрудила да је тако дивљу освајамо и доживимо тренутке у којима побеђујемо сами себе.
Већ пар сати лежерног непомућеног задовољства ка самом врху Домогледа. Са сваким погледом нови пејзаж и сваки једнако леп и надахњујући. Мрешкали су се облаци и бацали сенке, које су у слаповима падале са висова, међу којима препознадосмо Велики и Мали Штрбац у даљини...мило нам би некако. И баш ту, где се нађосмо, где је све неукротиво и неприступачно, расте црни бор - заштићена врста, чија крошња подсећа на отворене кишобране. Делује импозантно међу стенама на тим висинама!
Природа нас поново искушава. Почиње киша („као што већ киши у листопаду...“), а ми на располагању имамо само отворен простор, са по којим ниским растињем и каменом... И на циљу смо! Најпре Мали, а убрзо за њим и Велики Домоглед, са уписаном висином од 1105 метара. Без дугог задржавања, наравно фотографисање са заставом на освојеном врху је обавезно, започињемо спуштање... Киша проверава наше стрпљење, отежава силазак. На неких 700 мнв залазимо дубоко у шуму, нестварно лепу, обојену бојама како то само јесен може. Сигурна сам да би поменути амбијент био у кадру добро осмишљене филмске приче. Изнад нас, док лишће шушти под ногама, као градске фрајле показују се стене направљене моћном руком природе. И зумирала сам сваку кристалну кап титраве росе на оголелим гранама. И небо мења своју боју. Назире се траг сунчеве светлости, што се пробија кроз паперјасте облаке магле, који грле околне врхове... Тешко ми је да завршим своје описе, као што ми је било тешко да се одвојим од лепоте, која ме је миловала све време на стази.
Лагано завршавамо стазу...осврћемо се за собом још једном. Свако од нас са неком својом причом, доживљајем.
Није било нимало лако. Нико нам то није ни гарантовао. Природа нам је још једном задала поприлично тежак задатак. Циљ нам је био освојити још један врх, уписати још једну висину. Речима је тешко објаснити ту дечију радозналост истраживања и поигравања с природом, кад се препустиш свим чулима, кад доживиш природу у њеној изворности? Верујте ми на реч, не постоји мера којом вам можемо измерити лепоту доживљеног и виђеног, зато нам се придружите.
Поздрав до неке нове авантуре.
Александра Маљоковић - Величковић
ПРЕДАЈНИК КУЛМА, КЛАДОВО – 29.11.2015.
Лаког корака, десет планинара ПД „Врх“ Кладово, изашло је на стазу - пут, који нас данас води ка предајнику Кулма (417 мнв).
Стаза више рекреативна, ни мало захтевна, са благим успонима за уживање и душом и телом. Изнад нас плове паперјасти облаци по расутој, сивој, непогрешивој боји неба. Понека кап ороси нам лице, тек толико да нас подсети да је јесен. Скромност нам није јача страна кад говоримо о нашем крају. Кад се окренемо, за нама остављамо поглед на моћан Дунав који милује две обале, румунску и нашу. Кладово и околна села ушушкана у котлини, права туристичка разгледница. Тишину наруши по који звук направљене фотографије, јер је немогуће одолети природи у њеном најбољем издању. Где год погледамо смењују се слике. Грм шипурка разлистао и зелен као да идемо у сусрет пролећу. Околни пропланци, прекривени храстовом шумом, шапућу с ветром .....плишана простирка маховине разасута свуда око нас.
Стижемо до предајника Кулма. После краћег предаха настављамо даље. Ветар нас искушава, а трагови снежног покривача нас полако припремају за предстојећи децембар. Мој први снег на стази. Брзо стижемо до викендице „Заретов рај“. Све одговара поменутом називу. Стајалиште увек откључано за путнике намернике. Радост на нашим лицима, у тренутку када сунце расипа сјајни седеф свуда око себе. У даљини Дунав љуби небо, околни врхови планина у Румунији, бакарна боја храстове шуме и наши осмеси, добар кадар за сликање.
Настављамо пут узаном стазом. И овде би сликар боље насликао него што се речима може описати тренутак кад боје, мириси и осећај постану један добро упаковани садржај нечега што се назива усхићење и радост доживљеног тренутка. Заустављамо се на тренутак да пропустимо стадо оваца и коза и поздрављамо пастира који их чува. Лево нас пут води кроз отворен простор прекривен снегом. У колони жагор и смех, добро расположење и планинарски дух, који нас не напушта. Испред нас Манастирица, Подвршка чука...код табле следи сликање са заставом. Одустајемо од спуштања до Манастирице и враћања другим путем. Разлог су шуме пуне ловаца. То баца сенку на данашње ходање, јер лично, не умем и не могу да разумем неког ко лови из хобија, ко одстрели животињу и притом ужива. Нема хуманости и емпатије за друго живо биће. Онај ко воли природу, мора да чува и све што у њој обитава и дише.
Повратак је уживање, уз успутну причу о много чему. Крајолик уме да надахне. Кратко задржавање у викендици „Гугијев конак“, одакле се пружа диван поглед.
Спуштајући се долазимо до оног места, које ме је зауставило у ходу. Где год да се окренеш поглед се напаја лепотом, чулно те додирујући изнутра осећајем задовољства. На десној страни мала зараван с једним стаблом под којим се расула зелена боја. Мало ниже трагови винограда са траговима жутог виновог лишћа. Мало улево, боја топле чоколаде разлила се оближњом шумом. Поглед улево краси све оно због чега се отиснеш да ходаш. Планински предели дуж обале с Румунске стране, у даљини Кладово и околина, а посластица пределу, Дунав који се протеже као златна нит, проткана у део пејзажа. Небо над нама бескрајно плаво, чисто. Благи ветар таласа осушену траву која под сунцем злати.
Прошао је још један дан, у коме осмеси говоре више од речи. Недељно поподне које завршавамо лепом шетњом, лепим осећањима и лепим фотографијама. До нове авантуре; остаје вам мало времена да помирите дилеме у себи и кренете са нама у нова освајања.
Александра Маљоковић - Величковић
Лаког корака, десет планинара ПД „Врх“ Кладово, изашло је на стазу - пут, који нас данас води ка предајнику Кулма (417 мнв).
Стаза више рекреативна, ни мало захтевна, са благим успонима за уживање и душом и телом. Изнад нас плове паперјасти облаци по расутој, сивој, непогрешивој боји неба. Понека кап ороси нам лице, тек толико да нас подсети да је јесен. Скромност нам није јача страна кад говоримо о нашем крају. Кад се окренемо, за нама остављамо поглед на моћан Дунав који милује две обале, румунску и нашу. Кладово и околна села ушушкана у котлини, права туристичка разгледница. Тишину наруши по који звук направљене фотографије, јер је немогуће одолети природи у њеном најбољем издању. Где год погледамо смењују се слике. Грм шипурка разлистао и зелен као да идемо у сусрет пролећу. Околни пропланци, прекривени храстовом шумом, шапућу с ветром .....плишана простирка маховине разасута свуда око нас.
Стижемо до предајника Кулма. После краћег предаха настављамо даље. Ветар нас искушава, а трагови снежног покривача нас полако припремају за предстојећи децембар. Мој први снег на стази. Брзо стижемо до викендице „Заретов рај“. Све одговара поменутом називу. Стајалиште увек откључано за путнике намернике. Радост на нашим лицима, у тренутку када сунце расипа сјајни седеф свуда око себе. У даљини Дунав љуби небо, околни врхови планина у Румунији, бакарна боја храстове шуме и наши осмеси, добар кадар за сликање.
Настављамо пут узаном стазом. И овде би сликар боље насликао него што се речима може описати тренутак кад боје, мириси и осећај постану један добро упаковани садржај нечега што се назива усхићење и радост доживљеног тренутка. Заустављамо се на тренутак да пропустимо стадо оваца и коза и поздрављамо пастира који их чува. Лево нас пут води кроз отворен простор прекривен снегом. У колони жагор и смех, добро расположење и планинарски дух, који нас не напушта. Испред нас Манастирица, Подвршка чука...код табле следи сликање са заставом. Одустајемо од спуштања до Манастирице и враћања другим путем. Разлог су шуме пуне ловаца. То баца сенку на данашње ходање, јер лично, не умем и не могу да разумем неког ко лови из хобија, ко одстрели животињу и притом ужива. Нема хуманости и емпатије за друго живо биће. Онај ко воли природу, мора да чува и све што у њој обитава и дише.
Повратак је уживање, уз успутну причу о много чему. Крајолик уме да надахне. Кратко задржавање у викендици „Гугијев конак“, одакле се пружа диван поглед.
Спуштајући се долазимо до оног места, које ме је зауставило у ходу. Где год да се окренеш поглед се напаја лепотом, чулно те додирујући изнутра осећајем задовољства. На десној страни мала зараван с једним стаблом под којим се расула зелена боја. Мало ниже трагови винограда са траговима жутог виновог лишћа. Мало улево, боја топле чоколаде разлила се оближњом шумом. Поглед улево краси све оно због чега се отиснеш да ходаш. Планински предели дуж обале с Румунске стране, у даљини Кладово и околина, а посластица пределу, Дунав који се протеже као златна нит, проткана у део пејзажа. Небо над нама бескрајно плаво, чисто. Благи ветар таласа осушену траву која под сунцем злати.
Прошао је још један дан, у коме осмеси говоре више од речи. Недељно поподне које завршавамо лепом шетњом, лепим осећањима и лепим фотографијама. До нове авантуре; остаје вам мало времена да помирите дилеме у себи и кренете са нама у нова освајања.
Александра Маљоковић - Величковић
