По договору у петак 07.03.2014. г. кренули смо ка граничном прелазу „ Ђердап “ где смо се срели са планинарима из ПСК „ Копаоник “ из Београда које је предводио водич Радован Вучковић. Врло брзо смо прешли државну границу а што је најлепше чак и границу на Румунској страни.
Обишли смо Дробету Турн Северин где смо провели око два сата а затим наставили путовање према Бањи Херкулане. Спискови за смештај урађени на време тако да су сви планинари врло брзо били смештени како планинари из Кладова тако из Београда и Неготина. Групу чине 80 планинара.
Вечерали смо а затим је настало дружење до касно у ноћ. Један број планинара искористила је могућност па су отишли на купање.
Сутрадан после доручка кренули смо на стазу. Укупно нас је било 51 али је једна планинарка из Београда одустала. У колони је био планинар који има 85 година. Стаза је кратка али доста напорна.Константан успон. Око 13:00 вратили смо се у бању и кренули у обилазак. У 16:00 једна група кренула је на купање на отвореном простору. Купање је било пријатно а поготову за оне који су себи приуштили и масирање.
Увече заједничка вечера која је била и свечана јер је био осмишљен програм. Неколико планинара предвођени Бранком Мандрашем, Бобаном Ђорђевићем и Радованом Вучковићем честитали су свим припадницама лепшег пола 8. Март са по једним каранфилом. После вечере организована је лутрија за све присутне. Сви су били иако уморни врло расположени па се играло и веселило до раних јутарњих сати.
У недељу после доручка поздравили смо се са домаћинима и кренули до Оршаве где смо обишли манастир Свету Ану. Из манастира отишли смо до Казана у Ђердапској клисури. Тамо смо изблиза видели лик Децебала и обишли манастир Мраконија. Одмор је организован у прелепом ресторану Дојна на обали Дунава. Уз мало окрепљење наставили смо пут према граничном прелазу где смо обишли цркву брвнару „ Водице “. Уз релативно кратко задржавање на граничном прелазу са Румунске и наше стране путовање је завршено око 16:00 часова.
Надам се да су наши пријатељи планинари из Неготина и Београда јер за планинаре из Кладова то сигурно знамо задовољни. Да им је било лепо и да ћемо се ускоро опет видети и бити заједно на некој заједничкој акцији. Поздрав свима.
ИЗВЕШТАЈ СА АКЦИЈЕ ПОВОДОМ 8.МАРТА
Најзад је осванула и среда 30.04.2014.г. дан поласка на далек пут. Минибус је на станици био по договору у 09:45 минута а на сву срећу и сви путници. Испратили су нас Горанова мама, Бранко и Мира, а ми у жељи да што пре кренемо у авантуру заборавили смо да се фотографишемо како бисмо обележили овај тренутак. Сместили смо се и уз савете које смо добили од Горанове маме која се смешила а очи су јој се цаклиле, кренули смо уз божју помоћ.
Опуштени и задовољни они који су били у задњем делу минибуса где је било мало загушљиво али је друштво било боље јер су ту били млађи планинари почело је договарање око изненађења које је Горан спремио и припремио како за нас а највише за једну прелепу младу планинарку Валентину из ПСК „ Копаоник “ из Београда. Паузу смо имали у ресторану „Викинг“, што за по неко пиће да се попије а највише због генералне пробе кореографије коју је замислио Горан.
Код Аутокоманде у наш минибус попела се и главна протагонисткиња будућих догађаја без обзира на то на време смо стигли на Нови Београд. Наш возач Ђоле није знао тачно место поласка али је Танасије уз помоћ технике и пријатељице Слободанке која је као семафор стајала на углу обучена у црвено, помогао да безбедно и на време стигнемо. У међувремену стигла је и Драгана која је неколико дана раније допутовала из Европске уније а желела је такође да нас испрати. Пре кише стигао је и наш водич и пријатељ Радован Вучковић као и остали путници. Киша као из кабла сручила се на нас тако да смо морали да се склонимо и потражимо спас од кише. Аутобус је стигао са малим закашњењем због неколико планинарки запослених у Рајфајзен банци а које путују са нама. Све у свему кренусмо даље у неизвесност.
Уз пут раскравише се сви путници па започеше међусобни дијалози. Музика препознатљива али са честим прекидима јер је радио био као и аутобус произведен још у прошлом веку. Пре царине на Дрини свратили смо у једну кафану да се мало повратимо уз неко пиће и припремимо за даље путовање.
Чим смо прешли царину јако смо се обрадовали јер на бензинској пумпи поред размене коју смо извршили односно дадосмо евре и динаре за конвертибилне марке пронађосмо и наше пријатеље лименке зајечарског пива.
Мало смо задремали, али смо се пробудили на време да видимо како возач Никола, Мићко и Радован скупљају пртљаг по путу који је поиспадао из незатвореног бункера. Верујем да нико више није даље спавао јер су сви размишљали знам по себи, кад будемо стигли на Јахорину да ли су на време приметили да је бункер отворен. Када смо стигли после поноћи, одахнули су сви свако је пронашао своје ствари. Срећни су били сви осим Ранка који је приметио да кофер који је однео у свој апартман није његов. Доста тежак кофер понео је да види ко је од Београђана заменио кофер пошто се нико није јавио оставио је кофер да се тај неко јави. После неколико тренутака наишли смо на Кукића који је код себе имао туђ кофер. Размена је убрзо извршена осим што је Ранко морао да врати кофер из виле где су били смештени Београђани.
У нашем апартману сви срећни због пртљага што је на броју али несрећни јер се тегла са љутеницом разбила иако је била заштићена, покушао је Таса да макар проба али због стаклића који су били у њој брзо је одустао. Легли смо, у нашој дневној соби тросед је био подношљив али двосед и поред цепанице која је служила као подметач није могао да се користи, али су зато неки имали привилегију да имају спратни кревет.
Ујутру у четвртак, кад смо се пробудили киша је падала тако да смо акцију одложили за каснији термин. Јахорина је планина у Општини Пале, Република Српска. Највиши врх је Огорјелица са (1916 мнв). Најзад смо кренули на пешачку туру Пољице-Огорјелица(1903мнв) на Јахорини. На самом врху због кише која је повремено падала нисмо се дуго задржали и кренули смо назад. Повратак је био отежан због кише и блата а један планинар оклизнуо се и повредио је ручни зглоб. У дилеми смо били да ли ићи на другу стазу односно на врх Требевића или не. Део групе је кренуо, али се због грмљавине нису попели до врха.
Организована је заједничка вечера на мениу била је телетина испод сача са кромпиром али поједине планинаре докусурило је пиво које је било доста скупо а најгоре од свега било је то што је било у боцама од 0.25л. Али је било квалитетно.
Сутрадан, у петак време се пролепшало и кренули смо у обилазак Босанских пирамида. Ко би рекао да и Федерација Босне и Херцеговине има пирамиде. Истраживач Семир Османагић недалеко од града Високо 2005.г. истраживао је постојање пирамида. Према његовој теорији највећа је пирамида „ Сунце“ која је прва такве врсте у Европи. Старост пирамиде није утврђена иако се процењује да је стара око 7000г.
Прва истраживања су вршена у тунелу који се налази недалеко од Високог на Равнама, а где су пронађени обрађени блокови пјешчара тешки до 5 тона за које се претпоставља да су обрађени људском руком. Испитивањем је утврђен проценат кисеоника од 20,9 што потврђује тезу о вентилацијским системима унутар тунела. У тунелиома постоје раскрснице под углом од 90 степени које се подударају са странама света.
Кренули смо према Сарајеву на Врело Босне. Пред нама је један прелеп и несвакидашњи догађај. Наиме наш планинар Горан Думитрашковић на једно овако атрактивно место желео је да запроси и вери изабраницу свога срца планинарку из ПСК „ Копаоник “ из Београда, Валентину Митровић. Чланови друштва поставили су се држећи испред себе слова на којима је писало :“ УДАЈ СЕ ЗА МЕНЕ “. Валентина је била изненађена да не кажем шокирана па је у једном даху прочитала и пристала. Честиткама никад краја као и фотографисање са будућим младенцима. Амбијент и озарена лица били су доказ да је све било како је и предвиђено.
Кренули смо према „ Баш чаршији “ али смо успут прошли и кроз Добровољачку улицу која је некима у аутобусу била позната из штампе а некима из личног учествовања у ратним дешавањима у Сарајеву. Све се то заборавило кад смо стигли код „ Ферхатовића “ на ћевапе.
Аутобус је био паркиран на излазу из Сарајева али у супротном смеру па је исти требало окренути у прави смер. Захваљујући стручњацима за окретање и навигацију на малом простору врло брзо смо остали без задњег стакла на аутобусу јер смо задњим делом аутобуса ударили у стену. На Јахорину кренули смо аутобусом кабриолетом. Овакво путовање није сметало да се наши млађи планинари у свом апартману веселе до саме зоре.
У суботу троје наших планинара отишло је за Сарајево, остали до пећине Орловача на висини од ( 1056 мнв). Пећина располаже богатим и разноврсним пећинским накитом (сталамитима, сталактитима,саливима,драперијама и бигреним кадама). Посебно се издвајају масивни облици пећинских стубова у дворани Ермитраж, настали од чистог калцијума. Занимљив је салив облика окренуте олимпијске бакље у дворани Слоново око, који је незванично, симбол пећине Орловача. Пећински систем Орловача са више од 2500м испитаних канала представља један од најзначајнијих спелеолошких објеката у Републици Српској. За туристе прилагођено је око 566 м пећинских канала и дворана.
Затим смо отишли до планинарског дома Еколошко – планинарског друштва „Романија “ на истоименој планини. У дому нас је дочекао поред осталих и председник друштва Радоје Војводић. Романија, легендарна планина, са својим пећинама (најпознатија је пећина Старине Новака) а врх Романије је Велики Лупоглав ( 1652 мнв). Стаза је добро маркирана и пролази кроз четинарску шуму. Кренули смо на пешачку туру према Великим стијенама ( 1611 мнв) Пред сам врх поделили смо се у две групе једна је отишла до Ледене пећине а друга на Велике стијене. Група која је отишла и ушла у пећину мало су имали стресну ситуацију јер се један планинар оклизнуо, срећом све је завршено без лоших последица. Киша нас је пратила током целог успона.По повратку у дом имали смо обезбеђен ручак а после тога почело је дружење. Председник друштва нас је поздравио и представио је писце из Републике Српске који су дошли да нам презентују своја дела. Ни ми нисмо остали „ дужни “ па се и наш Кукић представио песмом Алексе Шантића и још једном шаљивом песмом. Мало се збунио али је у помоћ притекла Душка па су песму заједно извели. Прогласили су и харамбашу овогодишњег Ђурђевданског уранка. Председник друштва, Радоје Војводић, будућим младенцима поклонио је седмодневни боравак у планинарском дому као поклон њиховог друштва. Кренула је музика и настало је весеље. Осећај је био као да смо негде у Србији у некој кафаници. Избор песама и кола је био добар уз један недостатак нисмо могли да нађемо диск на коме се налази коло „ Манастирјанка “. Једва смо се решили да кренемо око поноћи. Кад смо стигли у апартмане у једном апартману морала је да се кува супа око 02.00 иза поноћи, и уз топлу супу претресли се догађаји од тог дана.
По програму за недељу предвиђена је била пешачка тура до Новакове пећине која се налази на (1523 мнв ). Време нас је изненадило јер је Јахорина осванула под снегом тако да од пешачења није било ништа. Планови за полазак мењали су се из часа у час, најзад смо око 13:00 кренули према Романији у планинарски дом где смо имали организован ручак. После ручка оно мало снаге што смо имали у себи потрошили смо на игру. Из дома кренули смо на Пале, престоницу Републике Српске. Обишли смо Пале и кренули према мајци Србији. Путовање је било као у бајци јер је амбијент био зимски. Било је лепо гледати четинаре како се савијају под теретом снега. Уз пут смо стајали много чешће како бисмо добили у времену да у Београд стигнемо по плану тј.око 04.00 сати. Планинари из Београда стигли су својим кућама а за нас из унутрашњости путовање се наставља. Срећом наш возач Ђоле убрзо је стигао па смо и ми могли да наставимо даље путовање. У своје име и име планинара ПД „ Врх “ Кладово, захваљујемо се Радовану Вучковићу, водичу ПСК „ Копаоник “ Београд на лепо осмишљној акцији.
Шта рећи на крају, било је лепо, имало се шта видети, богатији смо jeр смо упознали и попели се на нове планине на којима нисмо били, видели „ Босанске пирамиде “ иако Босна никада није имала фараоне, упознали лепоте природе,учествовали смо у несвакидашњој веридби у прелепом амбијенту Врела Босне, уживали у горским видицима а најлепше од свега стекли нове пријатеље.
Ово је био активан одмор, који упркос уложеном физичком напору, све нас испуњава новом снагом и задовољством. Није ли задовољство оно што тражимо од живота?
Председник ПД „ Врх “ Кладово
Драгица Ивановић
Опуштени и задовољни они који су били у задњем делу минибуса где је било мало загушљиво али је друштво било боље јер су ту били млађи планинари почело је договарање око изненађења које је Горан спремио и припремио како за нас а највише за једну прелепу младу планинарку Валентину из ПСК „ Копаоник “ из Београда. Паузу смо имали у ресторану „Викинг“, што за по неко пиће да се попије а највише због генералне пробе кореографије коју је замислио Горан.
Код Аутокоманде у наш минибус попела се и главна протагонисткиња будућих догађаја без обзира на то на време смо стигли на Нови Београд. Наш возач Ђоле није знао тачно место поласка али је Танасије уз помоћ технике и пријатељице Слободанке која је као семафор стајала на углу обучена у црвено, помогао да безбедно и на време стигнемо. У међувремену стигла је и Драгана која је неколико дана раније допутовала из Европске уније а желела је такође да нас испрати. Пре кише стигао је и наш водич и пријатељ Радован Вучковић као и остали путници. Киша као из кабла сручила се на нас тако да смо морали да се склонимо и потражимо спас од кише. Аутобус је стигао са малим закашњењем због неколико планинарки запослених у Рајфајзен банци а које путују са нама. Све у свему кренусмо даље у неизвесност.
Уз пут раскравише се сви путници па започеше међусобни дијалози. Музика препознатљива али са честим прекидима јер је радио био као и аутобус произведен још у прошлом веку. Пре царине на Дрини свратили смо у једну кафану да се мало повратимо уз неко пиће и припремимо за даље путовање.
Чим смо прешли царину јако смо се обрадовали јер на бензинској пумпи поред размене коју смо извршили односно дадосмо евре и динаре за конвертибилне марке пронађосмо и наше пријатеље лименке зајечарског пива.
Мало смо задремали, али смо се пробудили на време да видимо како возач Никола, Мићко и Радован скупљају пртљаг по путу који је поиспадао из незатвореног бункера. Верујем да нико више није даље спавао јер су сви размишљали знам по себи, кад будемо стигли на Јахорину да ли су на време приметили да је бункер отворен. Када смо стигли после поноћи, одахнули су сви свако је пронашао своје ствари. Срећни су били сви осим Ранка који је приметио да кофер који је однео у свој апартман није његов. Доста тежак кофер понео је да види ко је од Београђана заменио кофер пошто се нико није јавио оставио је кофер да се тај неко јави. После неколико тренутака наишли смо на Кукића који је код себе имао туђ кофер. Размена је убрзо извршена осим што је Ранко морао да врати кофер из виле где су били смештени Београђани.
У нашем апартману сви срећни због пртљага што је на броју али несрећни јер се тегла са љутеницом разбила иако је била заштићена, покушао је Таса да макар проба али због стаклића који су били у њој брзо је одустао. Легли смо, у нашој дневној соби тросед је био подношљив али двосед и поред цепанице која је служила као подметач није могао да се користи, али су зато неки имали привилегију да имају спратни кревет.
Ујутру у четвртак, кад смо се пробудили киша је падала тако да смо акцију одложили за каснији термин. Јахорина је планина у Општини Пале, Република Српска. Највиши врх је Огорјелица са (1916 мнв). Најзад смо кренули на пешачку туру Пољице-Огорјелица(1903мнв) на Јахорини. На самом врху због кише која је повремено падала нисмо се дуго задржали и кренули смо назад. Повратак је био отежан због кише и блата а један планинар оклизнуо се и повредио је ручни зглоб. У дилеми смо били да ли ићи на другу стазу односно на врх Требевића или не. Део групе је кренуо, али се због грмљавине нису попели до врха.
Организована је заједничка вечера на мениу била је телетина испод сача са кромпиром али поједине планинаре докусурило је пиво које је било доста скупо а најгоре од свега било је то што је било у боцама од 0.25л. Али је било квалитетно.
Сутрадан, у петак време се пролепшало и кренули смо у обилазак Босанских пирамида. Ко би рекао да и Федерација Босне и Херцеговине има пирамиде. Истраживач Семир Османагић недалеко од града Високо 2005.г. истраживао је постојање пирамида. Према његовој теорији највећа је пирамида „ Сунце“ која је прва такве врсте у Европи. Старост пирамиде није утврђена иако се процењује да је стара око 7000г.
Прва истраживања су вршена у тунелу који се налази недалеко од Високог на Равнама, а где су пронађени обрађени блокови пјешчара тешки до 5 тона за које се претпоставља да су обрађени људском руком. Испитивањем је утврђен проценат кисеоника од 20,9 што потврђује тезу о вентилацијским системима унутар тунела. У тунелиома постоје раскрснице под углом од 90 степени које се подударају са странама света.
Кренули смо према Сарајеву на Врело Босне. Пред нама је један прелеп и несвакидашњи догађај. Наиме наш планинар Горан Думитрашковић на једно овако атрактивно место желео је да запроси и вери изабраницу свога срца планинарку из ПСК „ Копаоник “ из Београда, Валентину Митровић. Чланови друштва поставили су се држећи испред себе слова на којима је писало :“ УДАЈ СЕ ЗА МЕНЕ “. Валентина је била изненађена да не кажем шокирана па је у једном даху прочитала и пристала. Честиткама никад краја као и фотографисање са будућим младенцима. Амбијент и озарена лица били су доказ да је све било како је и предвиђено.
Кренули смо према „ Баш чаршији “ али смо успут прошли и кроз Добровољачку улицу која је некима у аутобусу била позната из штампе а некима из личног учествовања у ратним дешавањима у Сарајеву. Све се то заборавило кад смо стигли код „ Ферхатовића “ на ћевапе.
Аутобус је био паркиран на излазу из Сарајева али у супротном смеру па је исти требало окренути у прави смер. Захваљујући стручњацима за окретање и навигацију на малом простору врло брзо смо остали без задњег стакла на аутобусу јер смо задњим делом аутобуса ударили у стену. На Јахорину кренули смо аутобусом кабриолетом. Овакво путовање није сметало да се наши млађи планинари у свом апартману веселе до саме зоре.
У суботу троје наших планинара отишло је за Сарајево, остали до пећине Орловача на висини од ( 1056 мнв). Пећина располаже богатим и разноврсним пећинским накитом (сталамитима, сталактитима,саливима,драперијама и бигреним кадама). Посебно се издвајају масивни облици пећинских стубова у дворани Ермитраж, настали од чистог калцијума. Занимљив је салив облика окренуте олимпијске бакље у дворани Слоново око, који је незванично, симбол пећине Орловача. Пећински систем Орловача са више од 2500м испитаних канала представља један од најзначајнијих спелеолошких објеката у Републици Српској. За туристе прилагођено је око 566 м пећинских канала и дворана.
Затим смо отишли до планинарског дома Еколошко – планинарског друштва „Романија “ на истоименој планини. У дому нас је дочекао поред осталих и председник друштва Радоје Војводић. Романија, легендарна планина, са својим пећинама (најпознатија је пећина Старине Новака) а врх Романије је Велики Лупоглав ( 1652 мнв). Стаза је добро маркирана и пролази кроз четинарску шуму. Кренули смо на пешачку туру према Великим стијенама ( 1611 мнв) Пред сам врх поделили смо се у две групе једна је отишла до Ледене пећине а друга на Велике стијене. Група која је отишла и ушла у пећину мало су имали стресну ситуацију јер се један планинар оклизнуо, срећом све је завршено без лоших последица. Киша нас је пратила током целог успона.По повратку у дом имали смо обезбеђен ручак а после тога почело је дружење. Председник друштва нас је поздравио и представио је писце из Републике Српске који су дошли да нам презентују своја дела. Ни ми нисмо остали „ дужни “ па се и наш Кукић представио песмом Алексе Шантића и још једном шаљивом песмом. Мало се збунио али је у помоћ притекла Душка па су песму заједно извели. Прогласили су и харамбашу овогодишњег Ђурђевданског уранка. Председник друштва, Радоје Војводић, будућим младенцима поклонио је седмодневни боравак у планинарском дому као поклон њиховог друштва. Кренула је музика и настало је весеље. Осећај је био као да смо негде у Србији у некој кафаници. Избор песама и кола је био добар уз један недостатак нисмо могли да нађемо диск на коме се налази коло „ Манастирјанка “. Једва смо се решили да кренемо око поноћи. Кад смо стигли у апартмане у једном апартману морала је да се кува супа око 02.00 иза поноћи, и уз топлу супу претресли се догађаји од тог дана.
По програму за недељу предвиђена је била пешачка тура до Новакове пећине која се налази на (1523 мнв ). Време нас је изненадило јер је Јахорина осванула под снегом тако да од пешачења није било ништа. Планови за полазак мењали су се из часа у час, најзад смо око 13:00 кренули према Романији у планинарски дом где смо имали организован ручак. После ручка оно мало снаге што смо имали у себи потрошили смо на игру. Из дома кренули смо на Пале, престоницу Републике Српске. Обишли смо Пале и кренули према мајци Србији. Путовање је било као у бајци јер је амбијент био зимски. Било је лепо гледати четинаре како се савијају под теретом снега. Уз пут смо стајали много чешће како бисмо добили у времену да у Београд стигнемо по плану тј.око 04.00 сати. Планинари из Београда стигли су својим кућама а за нас из унутрашњости путовање се наставља. Срећом наш возач Ђоле убрзо је стигао па смо и ми могли да наставимо даље путовање. У своје име и име планинара ПД „ Врх “ Кладово, захваљујемо се Радовану Вучковићу, водичу ПСК „ Копаоник “ Београд на лепо осмишљној акцији.
Шта рећи на крају, било је лепо, имало се шта видети, богатији смо jeр смо упознали и попели се на нове планине на којима нисмо били, видели „ Босанске пирамиде “ иако Босна никада није имала фараоне, упознали лепоте природе,учествовали смо у несвакидашњој веридби у прелепом амбијенту Врела Босне, уживали у горским видицима а најлепше од свега стекли нове пријатеље.
Ово је био активан одмор, који упркос уложеном физичком напору, све нас испуњава новом снагом и задовољством. Није ли задовољство оно што тражимо од живота?
Председник ПД „ Врх “ Кладово
Драгица Ивановић
ИЗВЕШТАЈ СА АКЦИЈЕ ЈАХОРИНА, РОМАНИЈА,ТРЕБЕВИЋ
БОСАНСКЕ ПИРАМИДЕ И САРАЈЕВО
30.04. - 05.05.2014.г.
БОСАНСКЕ ПИРАМИДЕ И САРАЈЕВО
30.04. - 05.05.2014.г.
Makedonija 30. maj - 01. jun 2014. god.
Osogovski manastir, Osogovske planine- vrh Ruen 2252 mnv, Zebrnjak, Djavolja varos, Prolom banja i kamiondzije Svrljig
И ово путовање је започело са истог места као и сва претходна, са платоа код аутобуске станице. Полазак доста рано у 05:00. Кренули смо по договору. Сви још поспани али расположни. До Неготина возио нас је наш пријатељ Ђоле. Неготинци су такође стигли на време тако да смо у 06:00 кренули на пут дуг више од хиљаду километара.
Сврљиг нам је прво место предвиђено за доручак. Следеће стајање по програму је у Предејане, где смо се одморили попили по пиће и кренули даље према граници са Македонијом. Опуштени до крајњих граница сматрајући да идемо у братску републику Македонију.
Први проблем настао је када је македонски полицајац затражио зелени картон од нашег возача. Пошто возач после десетак минута није картон нашао морали смо да се вратимо на део пута између две царине. Возач је кренуо до Прешева да добије зелени картон. Кад се вратио одахнули смо мислећи сад је крај нашим мукама. Полазимо према македонској царини расположни јер сад имамо зелени картон. Полиција на македонској царини погледала је поново пасоше и кренули смо према царини. Приметили смо да и сада није нешто у реду јер се наш возач нешто расправља са цариником, коме је у помоћ дошао и колега. Наш возач је ушао у аутобус и обавестио нас је да се враћамо на нашу царину јер Агенција није обезбедила дозволу за улазак у Македонију . Поново се окренемо и почнемо да размишљамо где ћемо сад јер једно знамо а то је да се кући не враћамо. Полицајац на нашој царини просто не може да верује да су нас опет вратили. Евидентирају нас да смо се вратили и поново ушли у Србију, уједно нас обавештавају уколико се поново вратимо да можемо са упаљеним жмигавцима дођемо до царине. Стајемо на прву бензиску пумпу док се не види шта ћемо даље. Возач се вратио до царине и после некаквих разговора крећемо пут царине у рикверц. За нас у аутобусу нормално путовање за остале људе на аутопуту и на самој царини чудо на точковима. По трећи пут идемо на Македонску царину сви са зебњом у срцу да ли ћемо ући у Македонију. Пролазимо полицију, стижемо до истог цариника. Уз краћи разговор дозвољава нам улазак у Македонију под условом да се вратимо у недељу ујутру најкасније до 06:30 часова. За нас остаје питање дали је требала дозвола за улазак у Македонију или не и да ли је могуће да је то била само добра воља македонског цариника да ми уђемо у Македонију. Одахнули смо јер смо најзад били сигурни да ћемо акцију извести. Имајући у виду да смо се на царини задржали око четри сата размишљамо где да свратимо јер у Скопље не идемо јер је већ касно.
Кренули смо на Зебрњак. Спомен-костурница на брду Зебрњаку је монументално и тријумфално спомен обележје подигнуто у славу и част погинулим српским војницима током Кумановске битке у Првом балканском рату 1912. године. Српска војска је победила турску војску и тиме означила почетак ослобођења Југоисточне Европе од Османског царства. Спомен-обележје је најзначајније остварење београдског архитекте Момира Коруновића и био је најмонументалнији војни меморијал на просторима средишњег Балкана. Споменик је подигнут 1937. године на локалитету самог бојишта — брду Зебрњак код Куманова у тада Вардарској бановини у Краљевини Југославији, а данас Републици Македонији. У спомен-костурници, почивају посмртни остаци 678 погинулих српских војника погинулих у Кумановској бици. Данас се споменик налази у руинираном стању, јер га је бугарски окупатор Македоније порушио током Другог светског рата.Путовање се наставља идемо до Криве Паланке где се кратко задржавамо колико да променимо евре у денаре. Стижемо у манастир Јоаким Осоговски који се налази недалеко од Криве Паланке у подножју Осоговских планина. Изграђен је од камена у 11 веку а реновиран у 19 веку.
Договор је да ујутру на стазу кренемо око 07:00. Са малим закашњењем крећемо аутобусом до рудника Тораница одакле крећемо на стазу до врха Осоговских планина Руен на висини од 2252 мнв. Стаза је дуга у једном правцу око 13 км. А полази се са висине од 1000мнв.
Део екипе један део пута прошао је џипом пограничне полиције а остали су целу стазу пешачили. Писац ове хронологије на крају стазе имала је потешкоћа али захваљујући помоћи Бранка Мандраша успешно је стигла до врха. На врху после фотографисања уследила је „ манастеријанка“ тек толико да се покажемо да нисмо уморни. Повратак је био успешан и сви задовољни вратили се у манастир. За време успона време се јако често мењало па је било и сунца, магле а местимично је дувао јак и хладан ветар. У току дана једна група која није ишла на стазу отишла је у Скопље. Организована је заједничка вечера али имајући у виду да ујутру крећемо у 04:30 нисмо дуго остали. Јутро је освануло ми буновни крећемо према граници са зебњом у срцу јер сада планинарке које су отишле у Скопље немају потврду о боравку. На граници никаквих проблема није било.
Прва пауза је у Предејане . Настављамо пут према Ђавољој вароши.
Ђавоља варош је скуп земљаних главутака или кула на чијим врховима се налазе камене капе (блокови).[1] Има их више од две стотине, високе су од два до петнаест метара, а широке од пола до три метра. Ђавоља варош је ретки природни феномен који се налази на Радан планини у близини Куршумлије, око 90 километара југозападно од Ниша. Чине је 202 камене фигуре које су настале дуготрајним и стрпљивим радом природе.Камени стубови су настали деловањем ерозије на земљиште састављеног од растреситог, али чврстог материјала на коме се налази камење веће величине. Пре више милиона година цело подручје је било средиште снажних вулканских активности, о чему и данас сведоче разнобојне стене у залеђу стубова. Међутим, појава је настала релативно касно, чијем су настанку највише допринели људи. Уништавајући шуму, отворили су пут разорном деловању воде, при чему су крупни комади стена штитили дубље и мекше слојеве земље од удара кишних капи и спирања водом. У тој првој етапи радом кише и ерозијом, урушава се земљиште, сем испод стена, које својом тежином спречавају његово даље осипање. Тако настају пирамиде и/или куле. Камени блокови на врховима стубова служе као кишобран, али водене бујице и даље пролазе између фигура, спирају земљу и чине да временом постају све више. Та појава спада у другу етапу која се састоји у „финалној обради“. Наиме, дејством природних сила, пирамиде и куле се још више истањују, тако да на крају остају правилни стубови са каменим капама.
Овај геоморфолошки феномен је јединствен у Србији и врло редак у свету. У Европи има сличних појава у Алпима, као и у САД, позната „Башта богова“. Али куле Ђавоље Вароши су знатно веће и постојаније него у европским земљама, па су самим тим најпознатији природни споменик ове врсте у Европи. До Ђавоље Вароши се стиже из општина Куршумлија, Бојник и Лебане, али је најлакши и најлепши начин планинарењем из Лебана.
Поред камених кула, Ђавоља Варош је позната и по 2 извора јако киселе воде. Једна је Ђавоља вода, хладан и екстремно кисели извор (pH 1.5) са високом минерализацијом (15 g/l воде), а налази се у Ђавољој јарузи. Црвено врело је други извор (pH 3.5), са нижом минерализацијом (4.372 mg/l воде). Овакве воде су врло ретке у свету и користе се у бањском лечењу, јер је народ сматра изузетно лековитом, али научници упозоравају да воду са извора Ђавоља вода не треба пити, јер није довољно испитана.
Свратили смо на пиће у Етно ресторан „ Два амбара “ и затим наставили пут до Ниша где смо се кратко задржали и обавили куповину у центру Рода.
Вечера је обављена код Камионџија у Сврљигу. Након целодневног путовања стигли смо у Неготин где је био крај путовања наших пријатеља из Неготина а за нас наставак пута за Кладово.
По повратку у Кладово, као и увек тешко је вратити се у свакодневницу, али и то се мора.... А онда док трепнемо оком пред нама су опет неки нови путеви, неке нове планине и врхови, па можда и море и пучина која плени, док увек остаје исти само онај добар, јак, неизмеран осећај – ОСЕЋАЈ СРЕЋЕ.
ИЗВЕШТАЈ ИЗ ТЕКИЈЕ
Текија коју познајемо више не постоји.Надам се да ће временом ипак се све вратити на своје место. Колико времена треба да прође да би се све то довело у ред, видећемо.
У недељу група планинара ПД „ Врх “ Кладово кренула је пут Текије. Било нас је укупно 18-оро. Нама су се придружили и омладинци Милоњић Никола и Сувајац Милорад( ако сам запамтила добро како се дечко зове ) и Сузана Крачуновић. На наш апел одазвали су се и планинари ПД „ Дели Јован “ из Неготина са својим председником Бобаном Ђорђевићем који су дошли са потребним алатом за рад.
Собзиром да овај број људи не може ефикасно да ради на малом простору поделили смо се у две групе. Једна група радила је у дворишту приватне куће где су избацили огромну количину земље а друга је отишла до школе да тамо помогне.
Имала сам прилике да раније будем у овој школи из тог разлога слика која нас је дочекала била је мало је рећи језива. Школа која је била синоним уређености, лепоте,чистоће више не постоји. Школа је у окружена тонама муља, дрвећем, игралиште се чак и не назире, испред школе избачен део намештаја, котларница пуна муља висине 30цм. Ако је нама било тешко суочити се са овим могу само замислити како је директору школе Михајлу Сидерису, који је од почетка ове катаклизме на ногама и даноноћно присутан у школи. Унутрашњост школе незнам како изгледа јер нисам имала снаге да се и са тим суочим.
На терену школе били су добровољци рудари из Бора а у околини школе радили су Војска Србије и добровољци из Војводине. Радило се до ручка на „ сређивању “ дела дворишта. После ручка почело је сређивање дрва која је школа припремила за наступајућу грејну сезону. То су дрва која су била затрпана и прекривена муљем, која је булдожер извлачио са игралишта а ми смо то даље ређали. Људи који знају да процене сматрају да је било преко 40 метара дрва. Избачен је муљ из котларнице и до саме улице пренет је намештај који ће се даље камионом транспортовати на отпад. Нажалост почела је киша,ми смо већ били преморени а и вече је било на помолу па смо престали са радом.
Трудили смо се, да колико смо имали снаге радимо. Заједно са нама радио је директор школе, Михајло Сидерис, који се тог дана повредио али је наставио да ради из школе била је и Зорица Михајловић као и Зоран Благојевић. Одушевљена сам Марковић Момиром, Моцом радником Привредног друштва „ Хидроелектане Ђердап “ д.о.о. Кладово. Прикључио се на сређивању дрва. На питање откуд он, ркао је да већ неколико дана помаже Текијанцима, кренуо је као да тражи посао па је већ у неколико домаћинстава био а онда је стигао и до школе. Ту је радио за двојицу. Свака част! Где би нам био крај када би било још оваквих људи као што је Момир. Потрудите се није тешко бити фин, али је осећај јако леп.
Нажалост, морам рећи да сам непријатно изненађена, имајући у виду да је само пола Текије захваћено овом бујицом питам се где су људи из другог дела насеља да помогну својим комшијама у невољи. Сваки човек треба да зна да се несреће дешавају свима и да је боље помоћи него да будеш у ситуацији да очекујеш помоћ. Још једна невероватна ствар којој смо јуче у Текији присуствовали. Текија је постала сензација па људи из Кладова долазе упарађени и дотерани, доводе малу децу, обилазе насеље па и школу како би се уверили које су размере ове несреће. Мишљење нас који смо тамо радили је да би се они много боље и лепше осећали да су дошли са неким алатом и да су прикључили на сређивању школе па и самог насеља.
Ми планинари ПД „ Врх “ Кладово, жао нам је што због личних обавеза нисмо у могућности да раније поново одемо у Текију али у недељу ево нас опет, надам се у још већем броју.
На крају хвала планинарима ПД „ Дели Јован “ који су били део наше екипе, хвала свима који су учествовали у акцији. Мештанима Текије желимо лепо време и већи број волонтера који ће им у овој невољи помоћи. Видимо се у недељу.
На самом крају једна мисао:
Сажалити се на несрећу својих пријатеља добро је, али је боље притећи у помоћ. Волтер Франсоа
TEKIJA
Група малобројна, све сами ветерани, нестрпљиви, жељни нових изазова,спремни за нову авантуру нестрпљиво гледамо у свим правцима и питамо се одакле ће се појавити Бранко наш водич за Јужну Србију. Циљ нам је Звоначка бања и учешће у „ 5. традиционалном Успону на Руј 1706 “. Крећемо са малим закашњењем у петак. Мало су појединци резервисани јер је петак и то 13. јуни. Сместили смо се нас деветоро у двоја кола. Прва пауза је у Кални где свраћамо на пиће у Етно кућу „ Срна“. Док ми испијамо пиће, Гордана телефонира и уговара посете.
Настављамо пут следећа станица је продавница у селу Суково, јер смо понели храну али нисмо понели пиће. Продавачица иако смо јој непознати без реверса даје гајбу пива коју ћемо вратити у недељу. У сумрак стижемо у Звоначку бању. На паркингу срећемо се са планинарима из Челика из Смедерева. Особа за контакт Милан, смешта њих а ми да сачекамо па ће онда сместити и нас. У близини је огромна кућа а ми кренуле да се мало олакшамо. Неко је само рекао где ћете ево на једној тераси је деда а други кажу какав деда то је баба. Једни су видели бабу а други деду и међусобно тврде да је на тераси баба а други кажу ма каква баба оно је деда. Од олакшања нема ништа. Рашчистила се ситуација и деда нас обавештава да они чекају госте из Кладова. Када смо то чули више нико није чекао Милана већ смо се попели и сместили код љубазног домаћина учитеља Јордана. Мало смо се распремили, саслушали учитеља који слабо чује али жељан гостију врло брзо је испричао свој живот а чак је донео и књигу коју је написао то су песме али на бугарском језику. Попили смо аперитив( ракију, неколико врста) вечерали а затим пиво после вечере као сав нормалан свет. Развила се прича свако је имао по неко питање за домаћина, разбашкарили смо се незнајући шта нас још чека. Дошао је директор ТО Бабушница да нас обавести да су код учитеља смештени планинари из Голупца а ми идемо у другу кућу. Пошто смо се распремили покушали смо да се нагодимо да ми овде останемо а да они иду у ту другу кућу али није могло јер је њих било више него нас и тамо нема за све места.
Мало нерасположени што идемо, уценили смо планинаре из Голупца да нам понесу ствари јер је некима било напорно да се низ велики број степеница спусте по мраку са стварима, а требало је носити и гајбу пива. Сви су кренули остале смо Бојана и ја са стварима и гајбом пива. Гајбу нам је спустио планинар из Голупца кога највероватније ја се надам да је то због мрака сутрадан нисмо препознале. Пут неосветљен, непознат од свега знамо само смер кретања докле и колико морамо носити нисмо знале а верујте ми колико је далеко било виделе смо тек ујутру. Стижемо код новог домаћина који се зове. Ту настаје нови проблем има на једном спрату три собе али само осам кревета, а један лежај је на другом спрату где су смештени планинари из Бугарске. У соби су три лежаја два су заузета а трећи је слободан. Питање је ко ће отићи горе, Бранко је сагледао ситуацију и пристао је да он оде горе. Мало смо се дружили и отишли на спавање. Смештај, очајан уколико не добијемо шугу супер смо прошли. Купатило благи ужас неће нико да се купа.
Ујутру, чује се жуборење Јерме, попили смо кафу и кренули према селу Ракита одакле се полази на успон. Почиње киша да пада и то она права јесења лије као из кабла. Полазак на успон одлаже се за извесно време у нади да ће киша престати да пада. Киша и даље се поиграва са нама час пљушти па се онда појављује нада да као престаје и стално тако. Најзад објављују да идемо на стазу али другим путем који је краћи али вероватно тежи. Гоца, Љиља и Цана одлују да не иду на стазу. Објављују почетак и ми сви наранџасти крећемо заједно. Опремљени за случај да се неко не изгуби у колони имамо три токи-вокија. Киша и даље лије нисмо прошли ни трећину стазе а ми мокри до голе коже. Идемо даље, Сузана и Бранко напредују за њима иде Таса а нас три успориле и размишљамо шта даље да радимо. Једногласно одлучујемо враћамо се назад. Повратак је био врло брз пуно смо планинара срели који су били иза нас. Кад смо скоро стигли на старт киша је престала и појавило се сунце а ми тужне због лоше процене заузеле позицију испред продавнице и утешиле се са по једним „ соком“. Одужио се дан нико се још не враћа а ми огладнеле. Одемо Цана и ја да видимо са куварем да ли можемо да добијемо ручак док не почне гужва. Кувар је пристао и нас шест донеле порције да ручамо. Колико је било пасуља шест ручка је комотно могло да стане у две порције, некако смо намолиле да добијемо и чорбу од печурака а салату нисмо јеле. Док смо ручале видимо да смо оштећене јер нисмо добиле вурду. Устала је Душка и изборила се и донела за сваку по једно паковање. Мало смо прошетале и поново се вратиле у продавницу. Појавио се човек који нас је питао“ где сте бре влајне из Кладова ?“ Човек из Зајечара јесте да је у устима имао само један зуб али је човек ловац а што је најважније платио нам је још по један „ сок“. Са нама за столом седео је и један београђанин који није ишао на стазу а није напуштао сто испред продавнице а који нас познаје од раније. Испоставило се да смо били у Славонији у Кутјеву заједно на манифестацији „ Дани грашевине“. Овај је гори од нас допутовао је у друштву са Зокијем ( Зоки легенда) а није мрднуо од стола испред продавнице.
Најзад стиже и наша тројка. Сузана, која се једина лако попела на Карпате јако се тешко попела на Руј, чак је Бранко морао да јој носи ранац. Тек сад ми је драго што нисам ишла даље кад је Сузана тако тешко поднела успон шта сам ја тражила тамо питам се. Припрема се наступ фолклора а у међувремену стиже министар за ванредне ситуације у ванредном стању са секретарицом ( надам се да је секретарица) Веља Илић, јер је директор ТО Бабушница из његове странке, поздравља планинаре и обећава боље путеве, отварање фабрике а идуће године иде и он на успон. Наступа фолклор на бини а поред бине формира се коло од персона свих фела. Играју они који знају а богами има више оних који не знају. У једном тренутку Душка се прикључује а ми остали формирамо ново коло. Мало се играло и почела је подела захвалница. Само су код нас погрешили и написали Планинарски клуб али су то одмах и исправили и написали Планинарско друштво.
Богатији смо за још једну захвалницу, обећавамо да ћемо и догодине доћи. Крећемо према бањи. Паркирамо кола и крећемо у потрагу за извором које се зове „ слоново дупе “ на нашу срећу то и проналазимо. Идемо према кући где смо смештени. Желимо да обиђемо оближњи хотел који је толико руиниран да пролазник има утисак да је доживео бомбардовање. Враћамо се у наше „ апартмане“. Кесу навлачим на руке како бих могла да пустим воду.Само су се храбри и луди купали а то су били Душка, ја, Бранко и Таса.Газда нас позива на дружење, ракију и шопску салату. Договор је да оду Бранко и Таса. Гоца и Душка не могу да одоле па се и оне прикључују. Бојана и Цана преморене иду на спавање. Полазим и ја идем у свој апартман. Сузана и Љиља отишле су и оне на дружење, одакле се чује хармоника и песма. Ујутру уз кафу износе се утисци како је било лепо дружење и пошто ови Бугари иду на Карпате доћи ће на један дан код нас а позвани смо да и ми одемо код њих у Пловдив. Поздрављамо се са домаћинима и планинарима из Бугарске и крећемо кући. Уз пут дивимо се лепотама кањона реке Јерме. Свраћамо у манастир Поганово, палимо свеће мало се сликамо и крећемо даље. Улазимо у имање манастира Суково где између осталог купујемо и качкаваљ који је надалеко познат. Одатле настављамо пут до села Суково где враћамо амбалажу коју смо у доласку понели.
Гоца нас води на викендицу њене сестре поред Јерме. Ту нас је Ана, дочекала као да смо род рођени. На столу су били све сами специјалитети од качкаваља, теста, а пршута је била као са изложбе. Требало је смоћи снаге и појести само мало. Да ли од тога што сам се синоћ купала али мени се појавила алергија лева рука ми је била сва у чворићима и црвена од чешања. Наравоученије није купање увек здраво. Намазала сам руку сирћетом и касније Синодермом па ми је било лакше. Ана нас је испратила а ми наставили до Пирота, где нас је чекала друга Гоцина сестра Љиља и Марјан, који су нас позвали на кафу али смо се захвалили и само смо понели пун тањир колача и кренули даље.
Следећи манастир је у Темској манастир Св. Ђорђе. Један од најлепших манастира у овом делу Србије. Одатле крећемо за Калну. Малу паузу имамо код водопада „ Бигар“ где смо се сликали и мало скупљали пољско цвеће јер идемо до Калне да обиђемо нашу драгу нажалост покојну пријатељицу Зорицу. Нажалост живот тече даље и ми се враћамо преко села Јаловик извор идемо у Сврљиг где желимо да ручамо.
Нисмо дуго чекали а донели су нам „ мале порције“ највише смо наручили свињска ребарца које смо једва појели. Добро смо се најели и били спремни за даље путовање а договор је да свратимо и код Максе, с обзиром да су наши возачи пили киселу воду. Нанашу жалост Бранко није могао да упали кола па смо морали да гурамо. Гурали смо кола све до центра Сврљига, али она нису се покренула. Наставили смо до првог мајстора који на први поглед није одавао утисак да нешто зна. Дошао је други мајстор који такође није ништа урадио али је предложио да шлепају кола до његовог сервиса где ће покушати да поправи. Отишли су, ми смо кренуле да шетамо кроз Сврљиг а почела је и киша. Најзад су дошли Бранко и Таса и нажалост нису ништа могли да ураде. Гоца је прешла у наша кола и ми смо кренули према Кладову а они су остали да чекају друга кола која ће доћи по њих. Ми на путу до Кладова нисмо проговорили, јер је свако од нас размишљао о онима који су остали. Надамо се да ће и они брзо стићи кући. На сву срећу стигли су после поноћи.
На крају, обишли смо једну забит, једну нестварну лепоту, боравили смо у простору и времену од пре 50 година али морамо прихватити и стварност а у слободним тренуцима опуштања, поново лутати оним нестварним просторима тамо, где смо се будили уз жубор Јерме, пешачили и смејали се у увек добром и веселом планинарском друштву, где смо живели само за тај тренутак тамо, јер никада нећемо бити сигурни да ли ће се поновити. Пошто смо ми оптимисти, потајно у себи увек ћемо гајити ту наду да хоће. И на самом крају једна мисао коју треба запамтити да је планина лепота у којој треба уживати и коју треба поштовати.
17.06.2014. Драгица Ивановић
Настављамо пут следећа станица је продавница у селу Суково, јер смо понели храну али нисмо понели пиће. Продавачица иако смо јој непознати без реверса даје гајбу пива коју ћемо вратити у недељу. У сумрак стижемо у Звоначку бању. На паркингу срећемо се са планинарима из Челика из Смедерева. Особа за контакт Милан, смешта њих а ми да сачекамо па ће онда сместити и нас. У близини је огромна кућа а ми кренуле да се мало олакшамо. Неко је само рекао где ћете ево на једној тераси је деда а други кажу какав деда то је баба. Једни су видели бабу а други деду и међусобно тврде да је на тераси баба а други кажу ма каква баба оно је деда. Од олакшања нема ништа. Рашчистила се ситуација и деда нас обавештава да они чекају госте из Кладова. Када смо то чули више нико није чекао Милана већ смо се попели и сместили код љубазног домаћина учитеља Јордана. Мало смо се распремили, саслушали учитеља који слабо чује али жељан гостију врло брзо је испричао свој живот а чак је донео и књигу коју је написао то су песме али на бугарском језику. Попили смо аперитив( ракију, неколико врста) вечерали а затим пиво после вечере као сав нормалан свет. Развила се прича свако је имао по неко питање за домаћина, разбашкарили смо се незнајући шта нас још чека. Дошао је директор ТО Бабушница да нас обавести да су код учитеља смештени планинари из Голупца а ми идемо у другу кућу. Пошто смо се распремили покушали смо да се нагодимо да ми овде останемо а да они иду у ту другу кућу али није могло јер је њих било више него нас и тамо нема за све места.
Мало нерасположени што идемо, уценили смо планинаре из Голупца да нам понесу ствари јер је некима било напорно да се низ велики број степеница спусте по мраку са стварима, а требало је носити и гајбу пива. Сви су кренули остале смо Бојана и ја са стварима и гајбом пива. Гајбу нам је спустио планинар из Голупца кога највероватније ја се надам да је то због мрака сутрадан нисмо препознале. Пут неосветљен, непознат од свега знамо само смер кретања докле и колико морамо носити нисмо знале а верујте ми колико је далеко било виделе смо тек ујутру. Стижемо код новог домаћина који се зове. Ту настаје нови проблем има на једном спрату три собе али само осам кревета, а један лежај је на другом спрату где су смештени планинари из Бугарске. У соби су три лежаја два су заузета а трећи је слободан. Питање је ко ће отићи горе, Бранко је сагледао ситуацију и пристао је да он оде горе. Мало смо се дружили и отишли на спавање. Смештај, очајан уколико не добијемо шугу супер смо прошли. Купатило благи ужас неће нико да се купа.
Ујутру, чује се жуборење Јерме, попили смо кафу и кренули према селу Ракита одакле се полази на успон. Почиње киша да пада и то она права јесења лије као из кабла. Полазак на успон одлаже се за извесно време у нади да ће киша престати да пада. Киша и даље се поиграва са нама час пљушти па се онда појављује нада да као престаје и стално тако. Најзад објављују да идемо на стазу али другим путем који је краћи али вероватно тежи. Гоца, Љиља и Цана одлују да не иду на стазу. Објављују почетак и ми сви наранџасти крећемо заједно. Опремљени за случај да се неко не изгуби у колони имамо три токи-вокија. Киша и даље лије нисмо прошли ни трећину стазе а ми мокри до голе коже. Идемо даље, Сузана и Бранко напредују за њима иде Таса а нас три успориле и размишљамо шта даље да радимо. Једногласно одлучујемо враћамо се назад. Повратак је био врло брз пуно смо планинара срели који су били иза нас. Кад смо скоро стигли на старт киша је престала и појавило се сунце а ми тужне због лоше процене заузеле позицију испред продавнице и утешиле се са по једним „ соком“. Одужио се дан нико се још не враћа а ми огладнеле. Одемо Цана и ја да видимо са куварем да ли можемо да добијемо ручак док не почне гужва. Кувар је пристао и нас шест донеле порције да ручамо. Колико је било пасуља шест ручка је комотно могло да стане у две порције, некако смо намолиле да добијемо и чорбу од печурака а салату нисмо јеле. Док смо ручале видимо да смо оштећене јер нисмо добиле вурду. Устала је Душка и изборила се и донела за сваку по једно паковање. Мало смо прошетале и поново се вратиле у продавницу. Појавио се човек који нас је питао“ где сте бре влајне из Кладова ?“ Човек из Зајечара јесте да је у устима имао само један зуб али је човек ловац а што је најважније платио нам је још по један „ сок“. Са нама за столом седео је и један београђанин који није ишао на стазу а није напуштао сто испред продавнице а који нас познаје од раније. Испоставило се да смо били у Славонији у Кутјеву заједно на манифестацији „ Дани грашевине“. Овај је гори од нас допутовао је у друштву са Зокијем ( Зоки легенда) а није мрднуо од стола испред продавнице.
Најзад стиже и наша тројка. Сузана, која се једина лако попела на Карпате јако се тешко попела на Руј, чак је Бранко морао да јој носи ранац. Тек сад ми је драго што нисам ишла даље кад је Сузана тако тешко поднела успон шта сам ја тражила тамо питам се. Припрема се наступ фолклора а у међувремену стиже министар за ванредне ситуације у ванредном стању са секретарицом ( надам се да је секретарица) Веља Илић, јер је директор ТО Бабушница из његове странке, поздравља планинаре и обећава боље путеве, отварање фабрике а идуће године иде и он на успон. Наступа фолклор на бини а поред бине формира се коло од персона свих фела. Играју они који знају а богами има више оних који не знају. У једном тренутку Душка се прикључује а ми остали формирамо ново коло. Мало се играло и почела је подела захвалница. Само су код нас погрешили и написали Планинарски клуб али су то одмах и исправили и написали Планинарско друштво.
Богатији смо за још једну захвалницу, обећавамо да ћемо и догодине доћи. Крећемо према бањи. Паркирамо кола и крећемо у потрагу за извором које се зове „ слоново дупе “ на нашу срећу то и проналазимо. Идемо према кући где смо смештени. Желимо да обиђемо оближњи хотел који је толико руиниран да пролазник има утисак да је доживео бомбардовање. Враћамо се у наше „ апартмане“. Кесу навлачим на руке како бих могла да пустим воду.Само су се храбри и луди купали а то су били Душка, ја, Бранко и Таса.Газда нас позива на дружење, ракију и шопску салату. Договор је да оду Бранко и Таса. Гоца и Душка не могу да одоле па се и оне прикључују. Бојана и Цана преморене иду на спавање. Полазим и ја идем у свој апартман. Сузана и Љиља отишле су и оне на дружење, одакле се чује хармоника и песма. Ујутру уз кафу износе се утисци како је било лепо дружење и пошто ови Бугари иду на Карпате доћи ће на један дан код нас а позвани смо да и ми одемо код њих у Пловдив. Поздрављамо се са домаћинима и планинарима из Бугарске и крећемо кући. Уз пут дивимо се лепотама кањона реке Јерме. Свраћамо у манастир Поганово, палимо свеће мало се сликамо и крећемо даље. Улазимо у имање манастира Суково где између осталог купујемо и качкаваљ који је надалеко познат. Одатле настављамо пут до села Суково где враћамо амбалажу коју смо у доласку понели.
Гоца нас води на викендицу њене сестре поред Јерме. Ту нас је Ана, дочекала као да смо род рођени. На столу су били све сами специјалитети од качкаваља, теста, а пршута је била као са изложбе. Требало је смоћи снаге и појести само мало. Да ли од тога што сам се синоћ купала али мени се појавила алергија лева рука ми је била сва у чворићима и црвена од чешања. Наравоученије није купање увек здраво. Намазала сам руку сирћетом и касније Синодермом па ми је било лакше. Ана нас је испратила а ми наставили до Пирота, где нас је чекала друга Гоцина сестра Љиља и Марјан, који су нас позвали на кафу али смо се захвалили и само смо понели пун тањир колача и кренули даље.
Следећи манастир је у Темској манастир Св. Ђорђе. Један од најлепших манастира у овом делу Србије. Одатле крећемо за Калну. Малу паузу имамо код водопада „ Бигар“ где смо се сликали и мало скупљали пољско цвеће јер идемо до Калне да обиђемо нашу драгу нажалост покојну пријатељицу Зорицу. Нажалост живот тече даље и ми се враћамо преко села Јаловик извор идемо у Сврљиг где желимо да ручамо.
Нисмо дуго чекали а донели су нам „ мале порције“ највише смо наручили свињска ребарца које смо једва појели. Добро смо се најели и били спремни за даље путовање а договор је да свратимо и код Максе, с обзиром да су наши возачи пили киселу воду. Нанашу жалост Бранко није могао да упали кола па смо морали да гурамо. Гурали смо кола све до центра Сврљига, али она нису се покренула. Наставили смо до првог мајстора који на први поглед није одавао утисак да нешто зна. Дошао је други мајстор који такође није ништа урадио али је предложио да шлепају кола до његовог сервиса где ће покушати да поправи. Отишли су, ми смо кренуле да шетамо кроз Сврљиг а почела је и киша. Најзад су дошли Бранко и Таса и нажалост нису ништа могли да ураде. Гоца је прешла у наша кола и ми смо кренули према Кладову а они су остали да чекају друга кола која ће доћи по њих. Ми на путу до Кладова нисмо проговорили, јер је свако од нас размишљао о онима који су остали. Надамо се да ће и они брзо стићи кући. На сву срећу стигли су после поноћи.
На крају, обишли смо једну забит, једну нестварну лепоту, боравили смо у простору и времену од пре 50 година али морамо прихватити и стварност а у слободним тренуцима опуштања, поново лутати оним нестварним просторима тамо, где смо се будили уз жубор Јерме, пешачили и смејали се у увек добром и веселом планинарском друштву, где смо живели само за тај тренутак тамо, јер никада нећемо бити сигурни да ли ће се поновити. Пошто смо ми оптимисти, потајно у себи увек ћемо гајити ту наду да хоће. И на самом крају једна мисао коју треба запамтити да је планина лепота у којој треба уживати и коју треба поштовати.
17.06.2014. Драгица Ивановић
