VISOKE TATRE
(GUBALOVKA 1120m, KASPROVI VRH 1987m – GIEWONT 1897m)
RUDNIK SOLI ( Wieliczka ) KRAKOV
27.04. – 02.05. 2017.godine
Visoke Tatre su planinski venac na granici Slovačke i Poljske i predstavlja najviši deo Karpata. Na avanturu je krenulo 19 planinara PD „Vrh“ Kladovo i tri člana PSD „Kopaonik“ iz Beograda.
Petak, 28. april
Nakon noćnog putovanja u ranu zoru stižemo u Budimpeštu. Prolazimo kraj impozantnog mosta - most Slobode, koji se, kićen i umiven, kao duga premostio na dve obale...na najvišoj tački Gelert je brdo na kome se nalazi čuvena budimska tvrđava sagrađena 1851 godine - Citadela. Miris orošene trave pod dodirom kiše i bujni bokori žbunastog cveća, opijaju mirisom. Stepenicama lagano osvajamo nove poglede, gde nam se usnuli grad polako otvara...čaroban trenutak rađanja sunca...nadolazeća svetlost razliva se po sivoj koja je natkrilila grad. Divan trenutak koji je zabeležen mnoštvom fotografija. Uspavani grad polako se budi pod točkovima šina po kojima brundaju tramvaji. Ono što se rimuje sa tišinom jutra u parku je poj ptica pristiglih da otpozdrave novom prolećnom danu. Na platou u okviru Citadele je čuveni Kip slobode, spomenik posvećen oslobođenju u drugom svetskom ratu.
Park i panorama grada kao divna razglednica ovog jutra iz Budimpešte.
Put nastavljamo dalje...granica između Mađarske i Slovačke uređena samo drugačijom prirodom i kišom koja je počela da pada jače. Banska Bistrica je mesto gde pravimo još jednu dužu pauzu pre nego stignemo na samo odredište.
Oko 15h stižemo predgrađe Zakopana, gde bivamo smešteni po sobama. Da sam mogla da zamislim prostor u kome bih rađe bila je ovaj...sve je urađeno i sagrađeno od drveta. Velika okna prozora - vrata pružaju pogled na planine prekrivene snegom, visoki četinari umiljavaju se krovovima, žubori glasno obližnji potok. Sve deluje pitomo i domaće. Ostatak večeri provodimo u međusobnom druženju uz pesmu i prve utiske.
Subota, 29.april
Osvanuo je novi dan. Sunčevi zraci se veselo provlače kroz stope na našim prozorima prkoseći jučerašnjem danu u kome smo nesebično bili počašćeni kišom. Danas je po planu pešačka tura: Harenda (980m) – Gubalovka (1120m) – Zakopani. Grebenska tura sa predivnim pogledom na masiv Visoke Tatre. Na samom početku čekao nas je nešto jači uspon, koji nas je pomalo zaustavljao u hodu. Nadomak nas stado ovaca kao bele mrlje na zelenom damastnom stolnjaku, krase predeo kojim prolazimo. Miriše jutro na svežinu prolećnog dana...komešaju se oblaci kao kada se na vašaru na štapiću mališanu daje šećerna vuna...uskovitlani, donose kapi kiše. Napokon smo na vrhu, na platou pogled koji zauztavlja dah. Visoka brda pokrivena snegom, kao beli obluci koji se meškolje između vrhova. Pod nama se ušorilo Zakopane, ulepšano divnim kućercima i još lepšim krovovima koji se šepure pod kapom nebeskom. U trenu dok nastavljamo našu pešačku turu, zasipa nas sitan kao kroz sito propušten sneg...kvasi obraze i čitav trenutak čini vrednim pamćenja. Kraj nas promiču kućerci, drvena mala remek dela opasana visokim stablima jela...poneke, ukrašene slapom raznobojnih cvetova i ornamenata...sve to verno čuvaju seoski psi, svojim lavežom. Prolazimo predelom koji osvaja pitomošću i divnim pogledima. Svežina kojom iscrtavaš dah pri niskoj temperaturi, daje draž trenutku. Hodam oslobođena svake misli i dopuštam da me priroda potkupi svojom lepotom, izvornošću koja ne može biti ništa drugo nego osećaj kada kažeš, ovo vredi.
Korak po korak lagano dolazimo do centra gde se održava neka vrsta vašara...na
samom trgu vesele i svečarski odevene devojčice pevaju...Kao naručeno nad
nama se nadkrililo i prosulo sedef na nas – Sunce. Miluju nežno njegovi zraci.
Pogled kao jagnje umiren u daljini osmatra lepotu. Malo podalje tri golobrada
dečaka i tri četvoronožna prijatelja – mali šareni poniji, lep dekor za par
fotografija. Lagano ulazimo u gusti šumarak stoletnih jela i uskom stazicom
započinjemo spuštanje...sve u vrtlogu zelenog ne ostavlja dušu ravnodušnom.
Miriše zemlja natopljena kišom i vrte se kao ringišpil slike zaustavljene treptajem
oka.
Sledi obilazak Zakopana...široka ulica puna mnogobrojnih turista, fijakeri sa
upregnutim konjima, šarene tezge uličnih prodavaca, raznobojne reklame prodavnica, mirisi sveže pripremljene hrane iz obližnjih restorana, slika su današnjeg dana.
Nedelja, 30.april
Danas sledi uspon na Giewont (1897m) i Kasprovi vrh (1987m) iz mesta Kužnice.
Pešačka tura trajaće 9-10 sati, visinska razlika 980m, dužina staze 17km. Uspon ide ispod uspinjače a povratak ispod Kondratove doline do Kužnica. Druga grupa ide žičarom od Kužica na Kasprovi vrh gde čeka prvu grupu. Nakon razdvajanja
lagano krećemo na stazu pokraj potoka Bistra i ulazimo na uređenu kamenom
popločanu stazu opasanu visokim stablima jela i borova, zapravo ulazimo u
Nacionalni park. Dan nas je nagradio sunčanim intervalima što daje posebnu draž ovom trenutku dok oko zumira divnu sliku predela. Koraci su laki i poletni u želji
da što pre vidimo i ostale delove netaknute prirode. Na jednoj čistini ukazalo se
široko prostranstvo svega onoga što je teško opisati rečima...divna priroda oivičena
planinskim vrhovima, prostrtim livadama, ogromnim stablima jela i borova koji
se umiljavaju nebu....uska staza pod snegom koji pod temperaturom lagano
kopni vodi nas lagano napred. Napokon stižemo do planinarskog doma,
Kondratova na 1337mnv. U divnoj prirodi leži legendarna poljska planina –
sa grebenom u obliku usnulog diva, na čijem se vrhu nalazi veliki krst. Njegova
silueta vidi se sa svih strana, preko proplanaka i livada, travnatih padina i
nepreglednih tamnih šuma. Odatle prema savetu onih koji nas vode i dežurnih
službi, na žalost ne možemo dalje zbog moguće pojave lavine. Grupa naših
odvažnijih planinara nastavlja do samog grebena, a mi preostali se polako
vraćamo. Mnoštvom fotografija zabeleženi su nezaboravni trenuci. Predeli kroz
koje prolazimo su nestvarno lepi...ushićuje svaki pogled na netaknuto, umiruje
blizina viđenog, odmara dušu onako kako majčine ruke najlepše grle svoje čedo.
Neosetno stižemo do mesta odakle je nemoguće popeti se žičarom na Kasprovi
Vrh, jer je masa onih koji čekaju na uspinjaču nepregledna. U obližnjem restoranu
sačekali smo i drugu grupu planinara i zajedno još jednom obilazimo Zakopane.
Ponedeljak, 01.maj
Danas je po planu poseta starom kraljevskom gradu, nekadašnjoj prestonici,Krakovu.
Na levoj obali Visle nalazi se riznica istorije ovog grada, gotski
dvorac Wewel. Izgrađen po nalogu Kazimira III Velikog. Vavel kraljevski dvorac
predstavlja najveću istorijsku i kulturnu znamenitost u Poljskoj. Danas on
predstavlja jedan od najvažnijih muzeja u zemlji.Put nas dalje vodi Krakovskim
ulicama.Ređaju se slike, koje prate našu šetnju.
Uredno složene fasade okolnih zdanja mame da ih zagledate. Na drumu kočije sa parom uparađenih konja, toliko gizdavih da mame uzdahe. Svet nekud užurbano juri, masa turista koja zagleda svaki kutak grada. Sve ovde podseća na život i radost. Ništa ne miruje. Prolaskom kroz lepo uređen park izbijamo sporednim uličicama na Glavni trg, urbani deo Krakova. Potiče iz 13. veka i prostire se na površini od 40,000m2, što je najveći srednjevekovni trg u Evropi. Centrom trga dominira najstariji tržni centar, a oko njega se nalazi Gradska kula, crkva sv. Adalberta i spomenik Adamu Mickiewicz-u.
Na trgu je impresivna Bazilika Device Marije – gotička zidana crkva sagrađena u 14. veku. Ono što većina željno iščekuje odvodi nas još malo dalje od Krakova, na nekih 40 minuta vožnje autobusom.
Rudnik soli Velička (Wieliczka) se nalazi na dubini od 327m i prostire se na preko 300km. Nalazi se nedaleko od Krakova i čitav taj lavirint prostire se ispod istoimenog grada Velička. Sastoji se od 9 nivoa. Aktivan je bio preko 700 godina i u Poljskoj jedan od osnovnih izvora prihoda. Svoj obilazak započinjemo spuštanjem niz male drvene stepenice. Specifičnost rudnika ostavila me je bez daha. Lavirinti uskih puteva koji vode kroz rudnik Velička sa sobom nose mnoge lepote. Mnogobrojne kapelice, skulpture od soli, jezera pod zemljom nešto je što je učinilo da bar na trenutak zaboravimo da se nalazimo pod zemljom. Zanimljiva je legenda prema kojoj je ovaj rudnik otvoren u Poljskoj. Naime, Kinga, mađarska princeza trebalo je da se uda za vladara Krakova. Njena želja bila je da u miraz ponese neku dragocenost i tako je od svog oca zatražila da joj da rudnik soli, a on je to i učinio. Legenda kaže da je princeza bacila svoje prstenje u rudnik soli svoga oca i otišla u Poljsku.Naredila je svojim ljudima da iskopaju duboku jamu, i rudari su upravo na tom mestu pronašli so, a u prvom iskopanom grumenu nalazio se upravo prsten princeze Kinge. U sastavu rudnika je i najstariji muzej rudarstva na svetu, na žalost zbog vremena nismo stigli da ga obiđemo.
Nakon obilaska, lift sa dve drvene ograde sa obe strane vodi vas na površinu direktno kroz rudnik. Neponovljiva avantura za koju je barem meni trebalo i malo sakupljene hrabrosti.
Utorak, 02.maj
Osvanulo je sveže sunčano jutro koje se raduje predstojećem danu....ispraćamo pogledom okolne visove pod belinom snega... ostavljamo za sobom tek probuđeno Zakopane. Svako od nas na svoj način doživeo je ovo putovanje i sa sobom poneo grumen onoga što se ne zaboravlja: lepotu jedne zemlje koju ćemo prepoznati po onome što smo obišli, uzvišenost trenutka u kom smo se penjali i disali zajedno sa prirodom, čarobno iskustvo upoznavanja drugačije kulture.
Ovo je trenutak da se od srca zahvalimo vodiču Slaviši Petroviću i vozaču Joški, na ukazanom poverenju, strpljenju i želji da ovu avanturu podele sa planinarima PD „Vrh“ Kladovo.
Aleksandra Veličković - Maljoković
(GUBALOVKA 1120m, KASPROVI VRH 1987m – GIEWONT 1897m)
RUDNIK SOLI ( Wieliczka ) KRAKOV
27.04. – 02.05. 2017.godine
Visoke Tatre su planinski venac na granici Slovačke i Poljske i predstavlja najviši deo Karpata. Na avanturu je krenulo 19 planinara PD „Vrh“ Kladovo i tri člana PSD „Kopaonik“ iz Beograda.
Petak, 28. april
Nakon noćnog putovanja u ranu zoru stižemo u Budimpeštu. Prolazimo kraj impozantnog mosta - most Slobode, koji se, kićen i umiven, kao duga premostio na dve obale...na najvišoj tački Gelert je brdo na kome se nalazi čuvena budimska tvrđava sagrađena 1851 godine - Citadela. Miris orošene trave pod dodirom kiše i bujni bokori žbunastog cveća, opijaju mirisom. Stepenicama lagano osvajamo nove poglede, gde nam se usnuli grad polako otvara...čaroban trenutak rađanja sunca...nadolazeća svetlost razliva se po sivoj koja je natkrilila grad. Divan trenutak koji je zabeležen mnoštvom fotografija. Uspavani grad polako se budi pod točkovima šina po kojima brundaju tramvaji. Ono što se rimuje sa tišinom jutra u parku je poj ptica pristiglih da otpozdrave novom prolećnom danu. Na platou u okviru Citadele je čuveni Kip slobode, spomenik posvećen oslobođenju u drugom svetskom ratu.
Park i panorama grada kao divna razglednica ovog jutra iz Budimpešte.
Put nastavljamo dalje...granica između Mađarske i Slovačke uređena samo drugačijom prirodom i kišom koja je počela da pada jače. Banska Bistrica je mesto gde pravimo još jednu dužu pauzu pre nego stignemo na samo odredište.
Oko 15h stižemo predgrađe Zakopana, gde bivamo smešteni po sobama. Da sam mogla da zamislim prostor u kome bih rađe bila je ovaj...sve je urađeno i sagrađeno od drveta. Velika okna prozora - vrata pružaju pogled na planine prekrivene snegom, visoki četinari umiljavaju se krovovima, žubori glasno obližnji potok. Sve deluje pitomo i domaće. Ostatak večeri provodimo u međusobnom druženju uz pesmu i prve utiske.
Subota, 29.april
Osvanuo je novi dan. Sunčevi zraci se veselo provlače kroz stope na našim prozorima prkoseći jučerašnjem danu u kome smo nesebično bili počašćeni kišom. Danas je po planu pešačka tura: Harenda (980m) – Gubalovka (1120m) – Zakopani. Grebenska tura sa predivnim pogledom na masiv Visoke Tatre. Na samom početku čekao nas je nešto jači uspon, koji nas je pomalo zaustavljao u hodu. Nadomak nas stado ovaca kao bele mrlje na zelenom damastnom stolnjaku, krase predeo kojim prolazimo. Miriše jutro na svežinu prolećnog dana...komešaju se oblaci kao kada se na vašaru na štapiću mališanu daje šećerna vuna...uskovitlani, donose kapi kiše. Napokon smo na vrhu, na platou pogled koji zauztavlja dah. Visoka brda pokrivena snegom, kao beli obluci koji se meškolje između vrhova. Pod nama se ušorilo Zakopane, ulepšano divnim kućercima i još lepšim krovovima koji se šepure pod kapom nebeskom. U trenu dok nastavljamo našu pešačku turu, zasipa nas sitan kao kroz sito propušten sneg...kvasi obraze i čitav trenutak čini vrednim pamćenja. Kraj nas promiču kućerci, drvena mala remek dela opasana visokim stablima jela...poneke, ukrašene slapom raznobojnih cvetova i ornamenata...sve to verno čuvaju seoski psi, svojim lavežom. Prolazimo predelom koji osvaja pitomošću i divnim pogledima. Svežina kojom iscrtavaš dah pri niskoj temperaturi, daje draž trenutku. Hodam oslobođena svake misli i dopuštam da me priroda potkupi svojom lepotom, izvornošću koja ne može biti ništa drugo nego osećaj kada kažeš, ovo vredi.
Korak po korak lagano dolazimo do centra gde se održava neka vrsta vašara...na
samom trgu vesele i svečarski odevene devojčice pevaju...Kao naručeno nad
nama se nadkrililo i prosulo sedef na nas – Sunce. Miluju nežno njegovi zraci.
Pogled kao jagnje umiren u daljini osmatra lepotu. Malo podalje tri golobrada
dečaka i tri četvoronožna prijatelja – mali šareni poniji, lep dekor za par
fotografija. Lagano ulazimo u gusti šumarak stoletnih jela i uskom stazicom
započinjemo spuštanje...sve u vrtlogu zelenog ne ostavlja dušu ravnodušnom.
Miriše zemlja natopljena kišom i vrte se kao ringišpil slike zaustavljene treptajem
oka.
Sledi obilazak Zakopana...široka ulica puna mnogobrojnih turista, fijakeri sa
upregnutim konjima, šarene tezge uličnih prodavaca, raznobojne reklame prodavnica, mirisi sveže pripremljene hrane iz obližnjih restorana, slika su današnjeg dana.
Nedelja, 30.april
Danas sledi uspon na Giewont (1897m) i Kasprovi vrh (1987m) iz mesta Kužnice.
Pešačka tura trajaće 9-10 sati, visinska razlika 980m, dužina staze 17km. Uspon ide ispod uspinjače a povratak ispod Kondratove doline do Kužnica. Druga grupa ide žičarom od Kužica na Kasprovi vrh gde čeka prvu grupu. Nakon razdvajanja
lagano krećemo na stazu pokraj potoka Bistra i ulazimo na uređenu kamenom
popločanu stazu opasanu visokim stablima jela i borova, zapravo ulazimo u
Nacionalni park. Dan nas je nagradio sunčanim intervalima što daje posebnu draž ovom trenutku dok oko zumira divnu sliku predela. Koraci su laki i poletni u želji
da što pre vidimo i ostale delove netaknute prirode. Na jednoj čistini ukazalo se
široko prostranstvo svega onoga što je teško opisati rečima...divna priroda oivičena
planinskim vrhovima, prostrtim livadama, ogromnim stablima jela i borova koji
se umiljavaju nebu....uska staza pod snegom koji pod temperaturom lagano
kopni vodi nas lagano napred. Napokon stižemo do planinarskog doma,
Kondratova na 1337mnv. U divnoj prirodi leži legendarna poljska planina –
sa grebenom u obliku usnulog diva, na čijem se vrhu nalazi veliki krst. Njegova
silueta vidi se sa svih strana, preko proplanaka i livada, travnatih padina i
nepreglednih tamnih šuma. Odatle prema savetu onih koji nas vode i dežurnih
službi, na žalost ne možemo dalje zbog moguće pojave lavine. Grupa naših
odvažnijih planinara nastavlja do samog grebena, a mi preostali se polako
vraćamo. Mnoštvom fotografija zabeleženi su nezaboravni trenuci. Predeli kroz
koje prolazimo su nestvarno lepi...ushićuje svaki pogled na netaknuto, umiruje
blizina viđenog, odmara dušu onako kako majčine ruke najlepše grle svoje čedo.
Neosetno stižemo do mesta odakle je nemoguće popeti se žičarom na Kasprovi
Vrh, jer je masa onih koji čekaju na uspinjaču nepregledna. U obližnjem restoranu
sačekali smo i drugu grupu planinara i zajedno još jednom obilazimo Zakopane.
Ponedeljak, 01.maj
Danas je po planu poseta starom kraljevskom gradu, nekadašnjoj prestonici,Krakovu.
Na levoj obali Visle nalazi se riznica istorije ovog grada, gotski
dvorac Wewel. Izgrađen po nalogu Kazimira III Velikog. Vavel kraljevski dvorac
predstavlja najveću istorijsku i kulturnu znamenitost u Poljskoj. Danas on
predstavlja jedan od najvažnijih muzeja u zemlji.Put nas dalje vodi Krakovskim
ulicama.Ređaju se slike, koje prate našu šetnju.
Uredno složene fasade okolnih zdanja mame da ih zagledate. Na drumu kočije sa parom uparađenih konja, toliko gizdavih da mame uzdahe. Svet nekud užurbano juri, masa turista koja zagleda svaki kutak grada. Sve ovde podseća na život i radost. Ništa ne miruje. Prolaskom kroz lepo uređen park izbijamo sporednim uličicama na Glavni trg, urbani deo Krakova. Potiče iz 13. veka i prostire se na površini od 40,000m2, što je najveći srednjevekovni trg u Evropi. Centrom trga dominira najstariji tržni centar, a oko njega se nalazi Gradska kula, crkva sv. Adalberta i spomenik Adamu Mickiewicz-u.
Na trgu je impresivna Bazilika Device Marije – gotička zidana crkva sagrađena u 14. veku. Ono što većina željno iščekuje odvodi nas još malo dalje od Krakova, na nekih 40 minuta vožnje autobusom.
Rudnik soli Velička (Wieliczka) se nalazi na dubini od 327m i prostire se na preko 300km. Nalazi se nedaleko od Krakova i čitav taj lavirint prostire se ispod istoimenog grada Velička. Sastoji se od 9 nivoa. Aktivan je bio preko 700 godina i u Poljskoj jedan od osnovnih izvora prihoda. Svoj obilazak započinjemo spuštanjem niz male drvene stepenice. Specifičnost rudnika ostavila me je bez daha. Lavirinti uskih puteva koji vode kroz rudnik Velička sa sobom nose mnoge lepote. Mnogobrojne kapelice, skulpture od soli, jezera pod zemljom nešto je što je učinilo da bar na trenutak zaboravimo da se nalazimo pod zemljom. Zanimljiva je legenda prema kojoj je ovaj rudnik otvoren u Poljskoj. Naime, Kinga, mađarska princeza trebalo je da se uda za vladara Krakova. Njena želja bila je da u miraz ponese neku dragocenost i tako je od svog oca zatražila da joj da rudnik soli, a on je to i učinio. Legenda kaže da je princeza bacila svoje prstenje u rudnik soli svoga oca i otišla u Poljsku.Naredila je svojim ljudima da iskopaju duboku jamu, i rudari su upravo na tom mestu pronašli so, a u prvom iskopanom grumenu nalazio se upravo prsten princeze Kinge. U sastavu rudnika je i najstariji muzej rudarstva na svetu, na žalost zbog vremena nismo stigli da ga obiđemo.
Nakon obilaska, lift sa dve drvene ograde sa obe strane vodi vas na površinu direktno kroz rudnik. Neponovljiva avantura za koju je barem meni trebalo i malo sakupljene hrabrosti.
Utorak, 02.maj
Osvanulo je sveže sunčano jutro koje se raduje predstojećem danu....ispraćamo pogledom okolne visove pod belinom snega... ostavljamo za sobom tek probuđeno Zakopane. Svako od nas na svoj način doživeo je ovo putovanje i sa sobom poneo grumen onoga što se ne zaboravlja: lepotu jedne zemlje koju ćemo prepoznati po onome što smo obišli, uzvišenost trenutka u kom smo se penjali i disali zajedno sa prirodom, čarobno iskustvo upoznavanja drugačije kulture.
Ovo je trenutak da se od srca zahvalimo vodiču Slaviši Petroviću i vozaču Joški, na ukazanom poverenju, strpljenju i želji da ovu avanturu podele sa planinarima PD „Vrh“ Kladovo.
Aleksandra Veličković - Maljoković
ИЗВЕШТАЈ СА АКЦИЈЕ
КАРПАТИ-РУМУНИЈА 28.04.-02.05.2017.
У петак око поноћи прикључили смо се планинарима из Београда у организацији водича Радмила Марића, на граничном прелазу Ђердап.Без проблема прошли смо обе царине и наставили пут према Букурешту.
Палата Парламента лежи на брду, у средини парка на 340.000 квадратних метара. Широка је 240 метара, дужина јој је 270 метара. Висока је 86 метра, док је 92 метра зграде сакривено у огромном подземном паркингу и крије у себи 12 надземних и 8 подземних спратова. У њој се налази 1100 просторија. За изградњу је утрошено три милиона тона мермера, 3500 тона кристала на 480 лустера и 1400 светиљки, 900 лустера од стакла, 3500 метара квадратних коже и 250000 квадратних метара тепиха. Утрошено је 700 тона бронзе, скоро милион кубних метара дрва, као и 5500 тона бетона и 7000 тона челика. Неке од хала су висине 20 метара. Ту се налази и завеса тешка две тоне која је морала бити ткана на лицу места, а неке од завеса су проткане златом и сребром. Сви ови елементи су румунског порекла, јер је Чаушеску замислио зграду као симбол румунског богатства и моћи. Палата није била завршена у потпуности када је Чаушеску свргнут с власти и погубљен. Данас се само 30% површине користи.Обишли смо затим авенију где има 44фонтана, парк "Чишмиђију" и све остало ....................
Кренули смо према Куртеа де Арђеш у пансион Јанковић, где смо се сместили у дво и трокреветне собе. Једна наша планинарка имала је малу незгоду са врелом кафом опекла је длан леве руке али њу и нас остале то није омело да одемо у ресторан на пиће.
Сутрадан после доручка крећемо на стазу, идемо чувеним путем Трансфагарашан, пут од кога застаје дах кад погледате колико сте високо. Прелази преко највиших врхова јужних Карпата, односно преко планинског масива Фагараш. Дуг је 90 километара и иде до надморске висине од 2.000метара. Повезује регије Транислванију и Влашку. Проходан је од јуна до октобра месеца.
Стижемо у замак Поенари. То је најпознатији замак грофа Дракуле, који је данас у рушевинама.Замак Поенари је саграђен на самој литици Влад на надморској висини од 700метара и са три стране га окружују стене и провалија, само са једне стране може му се прићи степеницама којих има 1480. Према легенди, његова прва жена се убила скочивши са куле, током отоманске опсаде 1462. како не би била заробљена.
Након кривудавог пута стижемо до бране Видрару. Језеро Видрару са дужином од 14 км. названо је и "малим планинским морем". Брана Видрару има висину од 168м.Настављамо пут кроз Национални парк Козиа према једној од најатрактивнијој планини Централних Карпата. Пешачка тура у дужини од 14 км. и висинском разликом 300м. Сви смо на стази.
Увече одлазак на пиће у један од многобројних ресторана у Куртеа де Арђеш.Нови дан почињемо одласком у православни манастир Куртеа де Арђеш. После тога возимо се аутобусом око 60 км. и идемо у округ Валашију на ободу Јужних Карпата. Почетак стазе је из једног ромског насеља где имате осећај да је време стало још пре неколико деценија, испред "лепших кућа"веш се суши на дрвеним оградама(тарабама)а становници гледају у нашу колону као да смо дошли с друге стране света. Планинарска тура у дужини од 15 км. са висинском разликом 500м.Стаза води једним делом кроз шуму, која је мрачна, хладна а дрвеће је изузетно високо.Стаза напорна јер се разлика у висини постиже у првих 4км.
Предвече стижемо у пансион и почињу припреме за излазак. Планирали смо да променимо ресторан и одлазимо у један "италијански". Мало смо се опустили, испричали, једном речју лепо смо се провели.
У уторак крећемо из Куртеа де Арђеш према Тргу Жиу, месту са 80.000 становника мало у шопинг. Стижемо у град а возач аутобуса проналази шопинг центар са спортском опремом. Свако је од нас имао потребу да обнови по неки део опреме тако да смо и тамо олакшали своје новчанике за неколико десетина евра.
Одатле крећемо према Дробети Турн Северин и веома брзо прелазимо обе царине. На крају могу рећи да нам је било лепо, време предивно, добро друштво и јако добри и сигурни возачи. За Радмила Марића, водича и организатора акције иначе председника ПК Железничар из Београда могу рећи у име групе из Кладова а и у своје име све најлепше,одмерен, принципијелан, тачан, све што је било написано у програму све је то остварено. Ово ће сигурно допринети да се можда прикључимо још некој акцији коју буде организовао.
03.05.2017. Драгица Ивановић
ПД "Врх" Кладово
КАРПАТИ-РУМУНИЈА 28.04.-02.05.2017.
У петак око поноћи прикључили смо се планинарима из Београда у организацији водича Радмила Марића, на граничном прелазу Ђердап.Без проблема прошли смо обе царине и наставили пут према Букурешту.
Палата Парламента лежи на брду, у средини парка на 340.000 квадратних метара. Широка је 240 метара, дужина јој је 270 метара. Висока је 86 метра, док је 92 метра зграде сакривено у огромном подземном паркингу и крије у себи 12 надземних и 8 подземних спратова. У њој се налази 1100 просторија. За изградњу је утрошено три милиона тона мермера, 3500 тона кристала на 480 лустера и 1400 светиљки, 900 лустера од стакла, 3500 метара квадратних коже и 250000 квадратних метара тепиха. Утрошено је 700 тона бронзе, скоро милион кубних метара дрва, као и 5500 тона бетона и 7000 тона челика. Неке од хала су висине 20 метара. Ту се налази и завеса тешка две тоне која је морала бити ткана на лицу места, а неке од завеса су проткане златом и сребром. Сви ови елементи су румунског порекла, јер је Чаушеску замислио зграду као симбол румунског богатства и моћи. Палата није била завршена у потпуности када је Чаушеску свргнут с власти и погубљен. Данас се само 30% површине користи.Обишли смо затим авенију где има 44фонтана, парк "Чишмиђију" и све остало ....................
Кренули смо према Куртеа де Арђеш у пансион Јанковић, где смо се сместили у дво и трокреветне собе. Једна наша планинарка имала је малу незгоду са врелом кафом опекла је длан леве руке али њу и нас остале то није омело да одемо у ресторан на пиће.
Сутрадан после доручка крећемо на стазу, идемо чувеним путем Трансфагарашан, пут од кога застаје дах кад погледате колико сте високо. Прелази преко највиших врхова јужних Карпата, односно преко планинског масива Фагараш. Дуг је 90 километара и иде до надморске висине од 2.000метара. Повезује регије Транислванију и Влашку. Проходан је од јуна до октобра месеца.
Стижемо у замак Поенари. То је најпознатији замак грофа Дракуле, који је данас у рушевинама.Замак Поенари је саграђен на самој литици Влад на надморској висини од 700метара и са три стране га окружују стене и провалија, само са једне стране може му се прићи степеницама којих има 1480. Према легенди, његова прва жена се убила скочивши са куле, током отоманске опсаде 1462. како не би била заробљена.
Након кривудавог пута стижемо до бране Видрару. Језеро Видрару са дужином од 14 км. названо је и "малим планинским морем". Брана Видрару има висину од 168м.Настављамо пут кроз Национални парк Козиа према једној од најатрактивнијој планини Централних Карпата. Пешачка тура у дужини од 14 км. и висинском разликом 300м. Сви смо на стази.
Увече одлазак на пиће у један од многобројних ресторана у Куртеа де Арђеш.Нови дан почињемо одласком у православни манастир Куртеа де Арђеш. После тога возимо се аутобусом око 60 км. и идемо у округ Валашију на ободу Јужних Карпата. Почетак стазе је из једног ромског насеља где имате осећај да је време стало још пре неколико деценија, испред "лепших кућа"веш се суши на дрвеним оградама(тарабама)а становници гледају у нашу колону као да смо дошли с друге стране света. Планинарска тура у дужини од 15 км. са висинском разликом 500м.Стаза води једним делом кроз шуму, која је мрачна, хладна а дрвеће је изузетно високо.Стаза напорна јер се разлика у висини постиже у првих 4км.
Предвече стижемо у пансион и почињу припреме за излазак. Планирали смо да променимо ресторан и одлазимо у један "италијански". Мало смо се опустили, испричали, једном речју лепо смо се провели.
У уторак крећемо из Куртеа де Арђеш према Тргу Жиу, месту са 80.000 становника мало у шопинг. Стижемо у град а возач аутобуса проналази шопинг центар са спортском опремом. Свако је од нас имао потребу да обнови по неки део опреме тако да смо и тамо олакшали своје новчанике за неколико десетина евра.
Одатле крећемо према Дробети Турн Северин и веома брзо прелазимо обе царине. На крају могу рећи да нам је било лепо, време предивно, добро друштво и јако добри и сигурни возачи. За Радмила Марића, водича и организатора акције иначе председника ПК Железничар из Београда могу рећи у име групе из Кладова а и у своје име све најлепше,одмерен, принципијелан, тачан, све што је било написано у програму све је то остварено. Ово ће сигурно допринети да се можда прикључимо још некој акцији коју буде организовао.
03.05.2017. Драгица Ивановић
ПД "Врх" Кладово
Мали Штрбац (626мнв), 02.03.2017.
Мала измена Плана акције за 2017. годину или чудан распоред звезда у једној дивној ноћи, удесио је да на мапи данашње маршуте буде убележена висина од 626 мнв - успон на Мали Штрбац. Зора ме је дочекала будном у дивном јутру које мирише на пролеће. Обрадовало ме неким младим насмејаним лицима која су ме освојила на трен. Свуда око мене радост, блаженство датог тренутка и увек атрактиван успон на Мали штрбац, при коме се смењују инспиративни видици са гребена.
На стазу дугу 7 км, креће нас осморо. Колским путем пролазимо крај кућерка породичног сеоског домаћинства и затичему ону питому слику предела. Уредно наслагани сеници, крај помоћног објекта риђи пас на ланцу веселим махањем репа отпоздравља. Малишан на малој бицикли веселих раздраганих очију дечијом радозналошћу помно нас проучава. У сеоском дворишту домаћини отпочињу радне обавезе. Са колског пута скрећемо на ливаду одакле лагано улазимо у шуму. Оно што ме осваја овог јутра неоспорно је младост. Она раздрагана, искрена и примамљива, што те понесе лако као змајеви кад полете на ветру и која те опчини као поглед на лепоту. Младост на лицима четири девојке, чији су осмеси и бистар поглед довољан разлог да им поверујете да је лакоћа малих корака сасвим могућа. Шума пробуђена у својој раскоши зеленила и мириса, осваја са сваким кораком. Разлистала се безобразно, као девојка што пркоси ветру са распуштеном косом...уденула за ревер плаветнило првих љубичица и жути брош маслачка, па се показује, лаконога... Ко недопијен гутљај вина румени нам образе и слади погледе на њу.
Краћа пауза на ливади са стаблом гргураве крошње дивље крушке. Сунчеви зраци се лагано пробијају и на еци–пеци -пец бирају кога ће помиловати топлим зраком. Руком додирујем влати траве. Волим тај додир са Мајком земљом...дрхтави звончићи росе, мију ми дланове.
Стаза поново води кроз шуму...поглед у висину и тамо негде горе уплео се поглед у тек пропулеле изданке грана. Дрвеће се на прсте пропиње, као дете што би да дохвати теглу џема од кајсије на највишој полици оставе. Птице су оплеле рукавице за голоруко грање, све зелене меком кишом умивене...
Као што рекох на почетку приче, младост нас води. Лаконога, спретна и насмејана...чула су отворена за сваки дрхтај природе, која нас награђује сваким погледом на њу. Лагано из шумарка...излазимо на гребен. Испред нас дрвена платформа – шумарска чека. Овде отпочиње оно због чега се вреди винути на планинске врхове. Сунце преде жуту свилу...над пределом.
Призор је неописив...испод нас светлуца Дунав, мешкољи се међу Казанима... На другој обали, Румунија и Карпати са својим дугим, импресивним планинским венцем. Ови тренуци забележени су мноштвом фотографија, осмесима и погледима који се стапају и прожимају са природом. Настављамо лагано уживајући у погледу, гребеном до самог врха. Као на длану поклоњен дар прати вас прелепа слика предела. Немогуће му је одолети. Усхићење, весели жагор и песма као весели звончићи на блузици...звецкају и разлежу се простором...
На врху смо... Мало улево као кицош на углу кришом нам намигује Велики Штрбац, да нас подсети ко је он тај коме треба да се дивимо. Насупрот нас...усталасана брда покренута лавом зелене. Дубоки фјорд реке Valea Mrakonija, а у стенама камена глава Дачанског краља Decеbalusa. Мало удесно раштркано сеоце Голо Брдо. Као опседнути колекционар чаробних заравни око Текије, опчињена сам уоченом лепотом једног.
Покушаћу да са мало бираних речи кажем: препустили смо се лепоти, ухватили моменат да заронимо до најдубљих окана своје душе и пронађемо своје извориште; успели смо да оћутимо тишине које говоре више него хиљаде речи...зумирала сам пажљиво звонке осмехе, раздрагана лица, младост, хедонизам и радост...мало ли је за цео живот човечији?
Уместо П.С.
Опростите ми за све моје свилене бубице у глави. Ја просто измонтирам нека сећања, утишам грешке, појачам аплаузе. Дан је био диван и непоновљив. Добро нам дошли у друштво, Ви који сте овај дан учинили посебним.
Александра Величковић - Маљоковић
Мала измена Плана акције за 2017. годину или чудан распоред звезда у једној дивној ноћи, удесио је да на мапи данашње маршуте буде убележена висина од 626 мнв - успон на Мали Штрбац. Зора ме је дочекала будном у дивном јутру које мирише на пролеће. Обрадовало ме неким младим насмејаним лицима која су ме освојила на трен. Свуда око мене радост, блаженство датог тренутка и увек атрактиван успон на Мали штрбац, при коме се смењују инспиративни видици са гребена.
На стазу дугу 7 км, креће нас осморо. Колским путем пролазимо крај кућерка породичног сеоског домаћинства и затичему ону питому слику предела. Уредно наслагани сеници, крај помоћног објекта риђи пас на ланцу веселим махањем репа отпоздравља. Малишан на малој бицикли веселих раздраганих очију дечијом радозналошћу помно нас проучава. У сеоском дворишту домаћини отпочињу радне обавезе. Са колског пута скрећемо на ливаду одакле лагано улазимо у шуму. Оно што ме осваја овог јутра неоспорно је младост. Она раздрагана, искрена и примамљива, што те понесе лако као змајеви кад полете на ветру и која те опчини као поглед на лепоту. Младост на лицима четири девојке, чији су осмеси и бистар поглед довољан разлог да им поверујете да је лакоћа малих корака сасвим могућа. Шума пробуђена у својој раскоши зеленила и мириса, осваја са сваким кораком. Разлистала се безобразно, као девојка што пркоси ветру са распуштеном косом...уденула за ревер плаветнило првих љубичица и жути брош маслачка, па се показује, лаконога... Ко недопијен гутљај вина румени нам образе и слади погледе на њу.
Краћа пауза на ливади са стаблом гргураве крошње дивље крушке. Сунчеви зраци се лагано пробијају и на еци–пеци -пец бирају кога ће помиловати топлим зраком. Руком додирујем влати траве. Волим тај додир са Мајком земљом...дрхтави звончићи росе, мију ми дланове.
Стаза поново води кроз шуму...поглед у висину и тамо негде горе уплео се поглед у тек пропулеле изданке грана. Дрвеће се на прсте пропиње, као дете што би да дохвати теглу џема од кајсије на највишој полици оставе. Птице су оплеле рукавице за голоруко грање, све зелене меком кишом умивене...
Као што рекох на почетку приче, младост нас води. Лаконога, спретна и насмејана...чула су отворена за сваки дрхтај природе, која нас награђује сваким погледом на њу. Лагано из шумарка...излазимо на гребен. Испред нас дрвена платформа – шумарска чека. Овде отпочиње оно због чега се вреди винути на планинске врхове. Сунце преде жуту свилу...над пределом.
Призор је неописив...испод нас светлуца Дунав, мешкољи се међу Казанима... На другој обали, Румунија и Карпати са својим дугим, импресивним планинским венцем. Ови тренуци забележени су мноштвом фотографија, осмесима и погледима који се стапају и прожимају са природом. Настављамо лагано уживајући у погледу, гребеном до самог врха. Као на длану поклоњен дар прати вас прелепа слика предела. Немогуће му је одолети. Усхићење, весели жагор и песма као весели звончићи на блузици...звецкају и разлежу се простором...
На врху смо... Мало улево као кицош на углу кришом нам намигује Велики Штрбац, да нас подсети ко је он тај коме треба да се дивимо. Насупрот нас...усталасана брда покренута лавом зелене. Дубоки фјорд реке Valea Mrakonija, а у стенама камена глава Дачанског краља Decеbalusa. Мало удесно раштркано сеоце Голо Брдо. Као опседнути колекционар чаробних заравни око Текије, опчињена сам уоченом лепотом једног.
Покушаћу да са мало бираних речи кажем: препустили смо се лепоти, ухватили моменат да заронимо до најдубљих окана своје душе и пронађемо своје извориште; успели смо да оћутимо тишине које говоре више него хиљаде речи...зумирала сам пажљиво звонке осмехе, раздрагана лица, младост, хедонизам и радост...мало ли је за цео живот човечији?
Уместо П.С.
Опростите ми за све моје свилене бубице у глави. Ја просто измонтирам нека сећања, утишам грешке, појачам аплаузе. Дан је био диван и непоновљив. Добро нам дошли у друштво, Ви који сте овај дан учинили посебним.
Александра Величковић - Маљоковић
Дубова, заједничка акција – 19.03.2017.
Усхићена као дете које ишчекује да добије омиљену играчку, зору дочекујем будна. Јутро уступа место киши, чије капи весело добују по крововима зграда. По окнима прозора осликана Ван Гогова усталасана житна поља...
Данашња авантура води нас у Румунију, тачније на зараван речног полуострва покрај сеоцета Дубова, са дивним погледом на Дунав и нашу страну Ђердапске клисуре - Мали (Горњи) казан. На граници се састајемо са нашим драгим гостима из ПД „Дели Јован“ из Неготина, БПК „Голубац“ из Голупца и по први пут са ПД „Горњак“ из Петровца на Млави. На нашу радост имали смо и госте из Румуније.
Група од 59 планинара лагано језди друмом кроз знане пределе, сваки пут дивећи се нашој обали. Промичу пејзажи кићени и сјајни. Киша умива поглед на мирну воду велике реке. Задрхтим сваки пут када из таласа зелене лаве као кичма огромног змаја извири Ђеврински камен...како да речима уденем конац и извезем нијансом сиве – непогрешиве, и лепоту оштрог камења које скупа чине импозантну слику. Док се возимо промичу бисери наше обале: Ковиловски поток, Фаца Рар и делови Стазе здравља са репетитором, Трајанова табла, назире се Чека и Мали Штрбац, Хајдучка воденица и најзад, најзад моћни и горостасни Велики Штрбац... Ушорене кућице, свака са погледом на Дунав, лепа је слика предела кроз који пролазимо.
Стижемо на одредиште. У колони, лагано почињемо пењање јер је на почетку стазе нешто захтевнији успон...поглед ми је и овог пута привукло стабло обрасло фином плишаном маховином са дивним изданцима корења - прави декор за фотографисање. Око нас природа која се лагано буди, зелено осваја. Над нама, као завеса пред позоришну представу, подижу се облаци и плаветнило и зраци сунца ступају на сцену... Само ако умете да ослушнете тишину, чућете како природа дише. Ветар се настанио у крошњама дрвећа, трава на својим влатима чува прву јутарњу росу, птице ушушкане у недра шумарка кроз који пролазимо, дарују нам најлепшу синфонију. Бокори жуте јагорчевине сјаје се бојом дуката. Прати их дивљи зумбул, намећући се својим плаветнилом, плављим од највећих дубина далеких мора.
Нема тог места у који може стати златни прах сунца посут по Дунаву, Велики Штрбац који се љуљушка у крошњи столетне шуме, привезан за обалу као једрењак, ту преко пута, где од погледа застаје дах... Нисам прави писац, па не умем све лепо да нацифрам; ja сам само обичан посматрач читавог свемира лепоте око мене. Као што неко лови мрежом лептире и ја ловим насмејана лица и погледе оних који су овде први пут. Усхићени су. Зумирам неке фине фотографије срећних тренутака...као миришљави звончићи ђурђевка уденути су у простор. Креће кружна стаза, са видиковцима који се попут рингишпила врте и смењују слике простора који посматрамо.
Из кога год угла гледали, свуда је ситним везом вежен простор. Лепо сеоце Дубова, наслоњена на обалу Дунава као разгледница. Као лицидерска срца поклањамо једни другима осмехе и погледе испуњене срећом. Мношто фотографија биће лепа успомена у албуму. Ту испод нас, назире се једна од пет балон станица које су некада пропуштале бродове кроз клисуру. Подижем поглед, моћно је стајати на месту одакле пуца поглед на ширину, на Дунав и предео овенчан брдима. Осећај је јединствен...попут оног када Кејт Винслет у филму „Титанак“ раширених руку стоји на прамцу брода... Осваја та огромност простора, снага велике реке, усидрена између две обале. То је поглед који те купи на прву – осећај слободе, лепоте и спознаје да је живот дивно чудо које нам се дешава. То је тај моменат када се у вас слију све тишине...кад зароните у најдубља окна своје душе и схватите колику привилегију имате – да живите овај живот најбоље што умете.
Полако се враћамо...све време, верно нас благи поветарац милује у ходу. За нама остављамо величанствен Велики Штрбац...немогуће је одвојити се погледом од лепоте. Награђени смо стазом која је украшена травом, под хладом исхекланог грања оним ситним везом, што те мами да се потпуно препустиш. Све је налик на бајку, на сан који будан сањаш. Све подсећа на стихове и риме песника, сваки се цвет погледу умиљава. Поново посматрам драга лица, насмејана су и задовољна. Ако је мисија била учинити да нам срца буду радосна и душа окрепљена лепотом, вредело је. Други део изненађења нас чека - Децибал и манастир Света Ана.
У близини Великог (Доњег) Казана и између два румунска насеља, Ешелнице и Дубове, преко пута чувене Хајдучке воденице, путнике намернике и нас планинаре данас прати лик Децибала, последњег краља древне Дакије, уклесан у камену. Статуа са својих 40 метара висине највећа је скулптура у стени у Европи. Јединствену скулптуру пуних десет година клесало је дванаест људи. Идеја о изради кипа потекла је од Јосифа Костантина Драгана, румунског контраверзног историчара аматера.
O тежини посла довољно говори податак да се машине нису могле користити и да је сем снаге, алпинистима вајарима била потребна и спретност и храброст, јер им је од базе на понтону до градилишта било потребно пола сата. Кажу да је коштао више од милион долара и да је идејни творац овим желео да покаже румунско учешће у обликовању европске културе.
Стижемо до женског православног манастира, Света Ана, високо у брду изнад варошице Оршава. Лепо уређен манастир, израђен од дрвета (балвани), са фино дотераном баштом у којој се лепотом утркују први весници пролећа, делује импозантно. Сјајним лимом обложена манастирска кубета, која кључајући на сунцу пробијају шуму на врху брда, јасно се виде и са наше стране реке. Голицала су ми око годинама, сваки пут када бих пролазила путем уз Дунав – други пут сам се нашла на њиховом извору.
Надамо се да смо били добри домаћини. Хвала од срца свима онима који су данашњи дан учинили да га дуго памтимо.
Наша данашња авантура полако тоне ка смирају. Напуштамо пределе лагано, поново пловећи крај обале, трудећи се да, свако са својим мислима, задржимо чари виђеног.
Александра Величковић - Маљоковић
Усхићена као дете које ишчекује да добије омиљену играчку, зору дочекујем будна. Јутро уступа место киши, чије капи весело добују по крововима зграда. По окнима прозора осликана Ван Гогова усталасана житна поља...
Данашња авантура води нас у Румунију, тачније на зараван речног полуострва покрај сеоцета Дубова, са дивним погледом на Дунав и нашу страну Ђердапске клисуре - Мали (Горњи) казан. На граници се састајемо са нашим драгим гостима из ПД „Дели Јован“ из Неготина, БПК „Голубац“ из Голупца и по први пут са ПД „Горњак“ из Петровца на Млави. На нашу радост имали смо и госте из Румуније.
Група од 59 планинара лагано језди друмом кроз знане пределе, сваки пут дивећи се нашој обали. Промичу пејзажи кићени и сјајни. Киша умива поглед на мирну воду велике реке. Задрхтим сваки пут када из таласа зелене лаве као кичма огромног змаја извири Ђеврински камен...како да речима уденем конац и извезем нијансом сиве – непогрешиве, и лепоту оштрог камења које скупа чине импозантну слику. Док се возимо промичу бисери наше обале: Ковиловски поток, Фаца Рар и делови Стазе здравља са репетитором, Трајанова табла, назире се Чека и Мали Штрбац, Хајдучка воденица и најзад, најзад моћни и горостасни Велики Штрбац... Ушорене кућице, свака са погледом на Дунав, лепа је слика предела кроз који пролазимо.
Стижемо на одредиште. У колони, лагано почињемо пењање јер је на почетку стазе нешто захтевнији успон...поглед ми је и овог пута привукло стабло обрасло фином плишаном маховином са дивним изданцима корења - прави декор за фотографисање. Око нас природа која се лагано буди, зелено осваја. Над нама, као завеса пред позоришну представу, подижу се облаци и плаветнило и зраци сунца ступају на сцену... Само ако умете да ослушнете тишину, чућете како природа дише. Ветар се настанио у крошњама дрвећа, трава на својим влатима чува прву јутарњу росу, птице ушушкане у недра шумарка кроз који пролазимо, дарују нам најлепшу синфонију. Бокори жуте јагорчевине сјаје се бојом дуката. Прати их дивљи зумбул, намећући се својим плаветнилом, плављим од највећих дубина далеких мора.
Нема тог места у који може стати златни прах сунца посут по Дунаву, Велики Штрбац који се љуљушка у крошњи столетне шуме, привезан за обалу као једрењак, ту преко пута, где од погледа застаје дах... Нисам прави писац, па не умем све лепо да нацифрам; ja сам само обичан посматрач читавог свемира лепоте око мене. Као што неко лови мрежом лептире и ја ловим насмејана лица и погледе оних који су овде први пут. Усхићени су. Зумирам неке фине фотографије срећних тренутака...као миришљави звончићи ђурђевка уденути су у простор. Креће кружна стаза, са видиковцима који се попут рингишпила врте и смењују слике простора који посматрамо.
Из кога год угла гледали, свуда је ситним везом вежен простор. Лепо сеоце Дубова, наслоњена на обалу Дунава као разгледница. Као лицидерска срца поклањамо једни другима осмехе и погледе испуњене срећом. Мношто фотографија биће лепа успомена у албуму. Ту испод нас, назире се једна од пет балон станица које су некада пропуштале бродове кроз клисуру. Подижем поглед, моћно је стајати на месту одакле пуца поглед на ширину, на Дунав и предео овенчан брдима. Осећај је јединствен...попут оног када Кејт Винслет у филму „Титанак“ раширених руку стоји на прамцу брода... Осваја та огромност простора, снага велике реке, усидрена између две обале. То је поглед који те купи на прву – осећај слободе, лепоте и спознаје да је живот дивно чудо које нам се дешава. То је тај моменат када се у вас слију све тишине...кад зароните у најдубља окна своје душе и схватите колику привилегију имате – да живите овај живот најбоље што умете.
Полако се враћамо...све време, верно нас благи поветарац милује у ходу. За нама остављамо величанствен Велики Штрбац...немогуће је одвојити се погледом од лепоте. Награђени смо стазом која је украшена травом, под хладом исхекланог грања оним ситним везом, што те мами да се потпуно препустиш. Све је налик на бајку, на сан који будан сањаш. Све подсећа на стихове и риме песника, сваки се цвет погледу умиљава. Поново посматрам драга лица, насмејана су и задовољна. Ако је мисија била учинити да нам срца буду радосна и душа окрепљена лепотом, вредело је. Други део изненађења нас чека - Децибал и манастир Света Ана.
У близини Великог (Доњег) Казана и између два румунска насеља, Ешелнице и Дубове, преко пута чувене Хајдучке воденице, путнике намернике и нас планинаре данас прати лик Децибала, последњег краља древне Дакије, уклесан у камену. Статуа са својих 40 метара висине највећа је скулптура у стени у Европи. Јединствену скулптуру пуних десет година клесало је дванаест људи. Идеја о изради кипа потекла је од Јосифа Костантина Драгана, румунског контраверзног историчара аматера.
O тежини посла довољно говори податак да се машине нису могле користити и да је сем снаге, алпинистима вајарима била потребна и спретност и храброст, јер им је од базе на понтону до градилишта било потребно пола сата. Кажу да је коштао више од милион долара и да је идејни творац овим желео да покаже румунско учешће у обликовању европске културе.
Стижемо до женског православног манастира, Света Ана, високо у брду изнад варошице Оршава. Лепо уређен манастир, израђен од дрвета (балвани), са фино дотераном баштом у којој се лепотом утркују први весници пролећа, делује импозантно. Сјајним лимом обложена манастирска кубета, која кључајући на сунцу пробијају шуму на врху брда, јасно се виде и са наше стране реке. Голицала су ми око годинама, сваки пут када бих пролазила путем уз Дунав – други пут сам се нашла на њиховом извору.
Надамо се да смо били добри домаћини. Хвала од срца свима онима који су данашњи дан учинили да га дуго памтимо.
Наша данашња авантура полако тоне ка смирају. Напуштамо пределе лагано, поново пловећи крај обале, трудећи се да, свако са својим мислима, задржимо чари виђеног.
Александра Величковић - Маљоковић
11.02.2017. god.
ЗИМСКИ УСПОН НА ВЕЛИКИ КРШ, (1148 мнв)
Ношена дечијом радозналошћу лоцирам погледом место авантуре која нас данас очекује. На десетак километара од Бора, југозападно од планине Стол, неправедно запостављен и потцењен, опружио се колико је дугачак око 9 км, висок 1148м, усамљени гребен Велики Крш. У организацији ПСД „Црни Врх“ из Бора организована је прва регионална акција „Зимски успон на Велики Kрш“ на коју је пошло и једанаест планинара из ПД „Врх“ Кладово.
Пролазимо Бор и импозантне копове око њега, долазимо до места Кривељ где следи сусрет са пристиглим планинараима и свечано отварање акције. Пратимо путоказ за село Бучје и стижемо до раскрснице Цепи (730м) испод самог подножја Великог Крша. Осврћемо се на све стране задивљени тим широким, идиличним простором који се одједном отворио пред нама, док нам се у очима огледа величанствен, дугачак гребен Великог Крша. Призор који затичемо је нестваран. Као да су веште руке ткаља изаткале цео крајолик непоновљивом мустром најфинијег иња... Пробудила су се сва чула...исконски мир и невиђена лепота дати су нам на дар у овом дану. Склоњено с пута, ушушкано и скривено, а опет отворено за нас истинске заљубљенике у природу и планине.
На стазу креће 136 планинара из десет друштава Тимочког региона и већих градова Србије. Укупна дужина стазе износи 6 км, висинска разлика је 400м. Пут нас стазом прекривеном снегом лагано уводи у данашњу авантуру. Измерена температура: –10 степени. Лагано се загревамо до уласка у шуму, одакле почиње константан стрми успон до врха. Под ногама шкрипи снег и поприлично отежава успон ка врху. Савлађујемо га уз повремене паузе и осматрање крајолика. Ово је простор толико улепшан погледима, да им не можете одолети. Крадете сваки минут да одморите поглед лепотом. Белина се расула на све стране као милион капи росе што нахране траву у сваком свитању пролећног дана. Огромна столетна стабла дивно су одмориште када нас дах ода да смо се већ помало уморили и треба нам предах. Волим тај поглед кроз грање...ка небу. То ми даје привид да сам бар на тренутак приближно високо надохват небеског пространства, довољно је да само испружим руку и да осетим сву лепоту бити високо...лебдети над лепотом простора. Сунчев зрак се на тренутак пробио и чаробна искричава светлост обасјала је место. Бити вичан описати ту слику идиле и нечега између сна и јаве, верујте ми, тешко је. Колекционар сам сретних лица који истински уживају у ономе што раде и стога ми није промакао диван осмех наше планинарке док је вешто позирала за фотографисање.
Полако савладавамо и један од последњих успона...излазимо на узани део опасан шипражјем...време се умирило, сунце је ступило на сцену, главни лик у овој причи пригрлио нас је и нежно милујући образе својом топлотом, умирио дах. Ово је тренутак, када смо стали на одмориште да обрадујемо срце и нахранимо душу, нешто мало пре изласка на гребен.
Какав призор је пред нама...паперјасти облаци као испуштени дечији змајеви, мирно језде над пределом. У долини ушушкане оранице и озими усеви, закићени по којим разгранатим стаблом, чуваркућом разуђених и ретких кућерака. Фото-објектив најверније чува овакве тренутке. Према неким писањима Велики Крш старији је од Старе планине и једини крас у Србији. Још је чувени географ Јован Цвијић претпостављао да су сви ови кречњачки масиви били гребен праисторијског мора.
И најзад избијамо на гребен. Дочекује нас нагла промена температуре и ветар који снажно дува. Оно што затичемо, вреди сваког корака. Покушаћу да вас речима проведем кроз величанствени гребен. Ово је простор у коме ће вас небо готово прогутати својом огромношћу. Ово је место које где год да се окренеш, дарује и уз то лагано густирате поглед. Ово је простор у коме се географија доживљава скоро као на топографској карти, из широке перспективе. Ово је место где улазите у најдубље тишине, одакле више нисте исти. Простор око вас величанствен је, бајковити предео из Толкинових легенди о Међуземљи. И ту надомак нас, преко пута гребена, Борски Стол...мало наниже Мали Стол...назиру се Визак и Мали Крш. Над нама се расуо талас плаве, свуд унаоколо ињем и снегом закићени предео. То је онај тренутак када се препустиш свим чулима и просто уживаш. Када ти срце заискри снагом моћне жеље да можеш и више и боље. То је моменат када желиш да пригрлиш сву лепоту виђеног, упакујеш и понесеш са собом као највреднију драгоценост. Гребен дуг двадесетак километара изгледа импресивно са својих неколико врхова, од којих доминира Стрелник. Заједничке слике, осмеси и заставе више друштава били су лепа слика овог фебруарског дана на врху. С правом ово место називају “Алпи источне Србије“. Ово предивно место које је неправедно гурнуто у запећак, оваквим акцијама враћамо га на мапу природних лепота Србије.
Због јаког ветра и хладноће отпочели смо спуштање. Није било ни једноставно ни лако. Нагиб је био велики, проклизавали смо због снега, али након мање од два сата лагано смо се спустили у подножје Великог Крша. Како смо само мали наспрам Мајке природе. Непредвидива је и променљиве ћуди. Врх одакле смо се спустили, надвили су густи сиви облаци и измаглица која је смањила видљивост. Окренула сам се за собом...то је тај тренутак када знате да сваки корак који вас води до врха, вреди. И само сазнање да сте се попели тамо горе, остављајући за собом своје кораке, дивна је мисија наших малих живота...оставити траг за собом, имати неку своју причу да је некоме испричате.
Била је ово још једна невероватна авантура. Можда нисам успела да речима извезем кићено и страсно тренутке који су се низали као бисери, али што би Балашевић рекао: „Постоје у нама неке непреводиве дубине, постоје у нама неке ствари непреводиве у речи”.
Александра Величковић - Маљоковић
Водопад Бледерија, њено извориште и пећина Соколовица, 29.01.2017.година
Хладно јануарско јутро, са уписаним минусом од -11 степени и зором која је зарудела лепотом излазећег сунца, дивна су разгледница наше паланке овог недељног окупљања. Деветнаесторо одважних планинара ПД „Врх“ Кладово, овог дана отпочињу малу авантуру, тајновитог и још увек скривеног предела који мами уздахе ретких туриста и природњака, који осваја својом лепотом – водопад Бледерија.
Водопад се налази у близини села Река, на 35 км од Кладова у правцу Неготина. Завучен је у шуми, чини се да ће данашњу шетњу учинити занимљивом. Село Река је такође последњи траг цивилизације на путу до водопада, скривено и одвећ ушушкано у шуми, подно планине Мироч.
Планинари из пет планинарских друштава (ПД „Врх“ Кладово, ПД „Дели Јован“ Неготин, ПСД „Љуба Нешић“ Зајечар, ПД „Бабин зуб“ Књажевац и ПД „Шиљак“ Бољевац), окупљени на раскрсници у Брзој Паланци, спремни су за данашњу авантуру. Нисам одолела ...погледом сам заогрнула предео залеђеног Дунава и сунце које се стидљиво промаља кроз фино вежену копрену јутарње измаглице. На стазу креће 43 планинара. Данашњи план акције предвиђа заједничко пешачење до водопада Бледерија, одакле ће се формирати две групе: прва која наставља пут до извора субтермалне воде (1,2км), и друга група до пећине Соколовица и остатака римског града Градац (2,5км).
Дан нам се умиљава сунчаним зрацима који се неосетно расуше по пределу. Густа храстова и букова стабла, усидрена као једра, издижу се гордо ка бескрајном небеском плаветнилу. Свеж дах шири плућа и пуни их дахом живота који удишемо у питомом пределу. Жубори тихо Бледерија, као кад мајка тепа своме чеду. Шкрипи снег под нашим ногама. Уколико успемо да доскочимо машти, можемо се пронаћи на некој од страница рецимо Андерсенових бајки...предео пресликан...стварнији од сваке стварности, а довољно чаробан да га преточимо у бајку. Оштром оку оних којима је сва моћ у зумирању лепоте виђеног, имали су много штоша фотографисати. Од лепоте застаје дах. Пролазимо крај сеоског домаћинства. Весели малиша санкама се спушта низ омању брдицу и ужива само како дете уме, малени црно-бели пас лаје на нас јер верно чува огњиште...читав предео одише миром. Мало по мало, кривудавим путем, стижемо до две табле. На једној пише „ловиште Мироч Штрбац“, а на другој „Бледеријски водопад – Blederia Falls“. Сакривен у шуми, поред колског пута, прича своју причу само реткима који му дођу у госте. До њега, након скретања са земљаног пута, кроз шуму води кратка стаза са дрвеном оградом која је ту некада била...Сада је пропала, урушила се као и дрвене степенице које су водиле до самог изворишта водопада.
Фасцинантно је колико становници општине Кладово мало знају о водопаду. Они знају да водопад постоји тамо негде, да је леп, али и не показују баш много интересовања за њим. С друге стране, управо то што водопад и ова предивна природа још увек нису туристички откривени и комерцијализовани и даје ону праву драж целој локацији и истиче њену лепоту. Неке ствари ипак је боље да остану скривене...
Водопад је део истоимене реке Бледерије, која извире на 190 мнв. Вода Бледерије са висине од око 7 м , после преливања преко бигрене пречаге, обрушава се у бигрену каду или мало језеро тиркизнозелене боје. Тако нешто само природа може да удеси...
Призор је непоновљив. Милион кристално белих капи чине дивну свилу која клизи низ стене...милује својом лепотом и нежно пригрли сваки камичак стамених стена. Спуштамо се до самог водопада...милион капљица, налик јутарњој роси, милује лице. Мами те да приђеш што ближе, да се увучеш под његов плашт, скинеш све са себе и умијеш душу и тело... Моћна је рука природе а ми тако мали наспрам ње.
Планинари се деле у две групе: једна која ће обићи извор Бледерије са субтермалном водом (температура 17 степени) на 1,2 км од самог водопада, а друга група обићи ће пећину Соколовица. Ја сам се одлучила за пећину и дужу стазу.
Прелазимо преко моста и пролазимо покрај сеоског домаћинства и старе ћумуране загрнуте снегом. Сунце се као грош злати и шепури над пределом, праве зимске идиле. Око нас под зраком сунца просуо се бокал сребра...па искри и сјаји најлепшим сјајем. Равница крај које пролазимо питома и снежна као бескрајна руска степа. Под ногама шкрипи снег. Лагано стазом улазимо у део шуме обрасле високостолетним стаблима храста, граба и букве. Обронци околних висова , над којима се наткрилио небески талас плаве, топли зрак сунца који успева да се искраде до нас, довољни су разлози да се ужива у овом дану.
Полако трошимо километре и долазимо до пећине Соколовица. У сушном делу године као што је то сада, излазни отвор је улаз у пећинску дворану дужине 100 м. Много лепих фотографија, ухваћених тренутака и лепоте стало је у фото објектив.
Каква непомућена радост док осматрамо предео! Мир и тишину природе нарушава весела граја планинара. Лагано крећемо ка остацима римског града Градац. Погледом крадемо све што стане у њега. Поглед с овог места где вам се чини да вам све стаје у длан, разоружава лепотом. Усталасана брда са усидреним страблима, поглед се пред оваквом красотом предаје. На врху брда салаш, уденут као најсјанији брош који се вреди показивати. Под нама бели прекривач обасјан светлошћу кристално чистих шкриљица од снега, видљивих и голим оком... И поново већ виђено... поново радује се срце.
Лагано напуштамо диван предео, да би се шумском стазом полако сусрели с другом групом планинара. Повратак ништа мање лепши...награђени смо дивним сунчаним даном. Жубори Бледерија, прескаче камене препрека и хрли ка свом крају. Цвркут птица наговештава лепше дане и лагано буђење природе. Два мешанца прате нас у стопу, весело се умиљавајући. Баш на оном месту, крај сеоског домаћинства мала животињска породица...призор малог телета ме је разоружао. Допустила сам себи талас нежности да пригрли моје срце. Лагано се мења крајолик, слика за сликом ниже се као бисери на огрлици. Сабирамо утиске као што ратар сабира своје приносе, задовољан оним што му је природа даровала.
Од културно-историјског наслеђа неки од нас запазили су и две воденице поточаре. Једна од које су само остали остаци који говоре о трагу једног времена, а друга изграђена од брвана и дасака, реконструисана је. Испраћа нас дан...време као да је стало, предео у мом оку као лане задрема.
„Сан је оно што се жели а живот је буђење“ писао је Меша Селимовић. Све оно што смо најлепше желели, будни сваким тренутком свог постојања даровано нам је у овом дану.
Александра Величковић - Маљоковић
Мали Штрбац (625мнв) 02.01.2017.година
Традиционалном акцијом која се одржава у првој недељи након Нове године, ПД „Врх“ из Кладова угостило је чланове ПД „Дели Јован“ из Неготина и још неколицину заљубљеника у природу, чиме је окупила 36 величанствених који ће се данас упустити у дивну авантуру, пењање на Мали Штрбац.
Хладан дах и кошава с Дунава, мали неосетни покушаји природе да нас омете, саплете у намери да одустанемо или да нам малкице отежа стазу. Никад толико добре енергије на једном месту нисам уочила, и склона честом анализирању свега...могу одговорно пером да потврдим, пријао ми је поглед на дивну масу придошлих који су били спремни само да се препусте. И сва магија ту почиње. С колског пута скрећемо стазом , уском опасаном шипражјем и свим декором што крајолик осликава као зимски предео уденут у овај дан. Испод нас усидрено сеоце у миру недељног јутра...крај нас промиче нацифрани грм шипурка, црвени се слашћу својих плодова с мрљом слатког укуса на девојачким уснама, ту надохват нас прострла се шеретски, фино ткана маховина, да таласом зелене оплемени мрке слике предела...Издигнуте крошње јавора и платана заносно се удварају пределу, да их приметиш.... да те освоје својом грациозношћу, као вите и стасите девојке док под мишком носе крчаг хладне изворске воде...
Знате, прави је благослов да вам се овакав дан отвори. Неко горе је удесио све. Поклонио нам диван дан. Палета боја је чудесна.Сунце просипа бокал седефа. Лагано избијамо на први видиковац, Чеку одакле се пружа невероватно леп поглед. Осећај док стојиш и погледом освајаш предео, чини те на тренутком владарем свега виђеног. Очаран и заведен будеш на први поглед...у даљини под белим плаштом масиви Карпата, и ту негде надомак њих Домоглед.Врхови с оне стране реке, усталасани и нестварно лепи налик на макету рељефа. Под нама плави се моћна река; У дубинама толико неиспричаних прича о потопљеним бродовима, речним аласима, претходним владавинама...титра предео око Дунава, моћно усидреног између Казана...Прегршт фотографија и насмејана лица; природа се умиљава и осваја...и све и да се опиреш, припитоми те. Настављамо пут гребеном одакле нас прати разгледница лепоте пред нама. Високо камење гребена, се у слаповима спушта ка подножју, дивна је и нетакнута лепота природе. Предео окупан сунцем и закриљен бескрајним плаветнилом...урањам у амбис тишине.То је онај тренутак кад су дах, срце и мисли у добром споју. Кад си потпуно отворен за лепоту која те окружује – кад чврсто грлиш свој поново пронађен живот. Кад осетиш сврху свога постојања. Да си мали наспрам моћне природе ,али велики, јер си се усудио да јој се приближиш...
Баш ту где је поглед најлепши, заједничка фотографија за успомену и дуго сећање...
Отпочињемо спуштање кроз шумарак....вретенаста стабла украшена зеленом пузавицом, бакарно лишће као синфонија дечије радости, ода су овом сунчаном дану. Затварам очи на тренутак да ме се такну топли сунчеви зраци који се утркују који ће ми пре помиловати лице. Како написати блаженство, устрептало срце, мир...?Морала бих добро да владам четкицом и кистом да осликам предео, дочарам пејзаж, упијем сваку боју која прича своју причу. Закон природе је врло једноставан или те купи на прву или се никада ни привикнеш на њу.
Лагано избијамо на колски део пута где се полако спуштамо ка одредишту. Леп сунчан дан је награда нама који смо овај дан издвојили да се препустимо лепоти природе и у њој искрено уживамо. Хладан ветар на појединим деоницама шара образе лаким пурпуром, а џепови крију промрзле прсте....падине закићене сеницима, које су вредне руке домаћина удесиле ко за вашарске светковине, леп призор за сликање. Још кад сунце онако шеретски допре до тог предела заодене га бојом седефа, е... не можеш му одолети него се руку под руку усликате, ти и предео.
Лавеж сеоског мешанца тргнуо ме је из мисли које прхнуше као птице селице свака на своју страну....Поново смо на почетку. Завршена је још једна авантура...
Док лагано возећи се колима промичу слике предела, схватам колико је срећа у малим стварима. Дан те награди сунцем, лепим погледима, насмејаним лицима, сигурним кораком, освојеним врхом и питам се, мало ли је?
Био је ово један од оних тренутака који заденеш за ревер као најсјајније ордење, па се њиме поносно приказујеш свима. Хвала ПД „Дели Јован“ из Неготина што се одазвало нашем позиву и свима онима који су нам се данас придружили, да би заједно уживали. Сви заједно данас смо били тим, они који побеђују срцем и одважним кораком.