Ртањ (1560мнв), 09.01.2016.година
Географија нас учи да је Ртањ седам километара дуг планински масив Карпатско-балканског система, чувен по свом купастом облику који подсећа на савршену тространу пирамиду, која се завршава врхом Шиљак (1560 мнв), на коме ветрови непрестано завијају кроз рушевине капелице посвећене Св. Ђорђу. Окупили смо се у етно-селу „Балашевић“. У мору придошлих планинара из Ниша, Београда, Зајечара, Неготина, Сокобање, Јагодине... нашла се и група нас петоро планинара ПД „Врх“ из Кладова. Осећам благо страхопоштовање према врху који требам да испењем. У оку пред сам полазак, брижљиво осматрам сунце које се лагано промаља над врхом.
Група одважнијих планинара силази на оном делу где ће се пењати северном, шумовитијом и стрмијом страном, а наш избор је била јужна страна, блажа и прекривена ливадама. Колона планинара, уском, снегом прекривеном стазом, отпочела је авантуру. Јутро пријатно на дах, кораци лаки и титраји нас носе напред. Осећа се добра енергија на стази. Знам из приче да многи овде нису први пут, да Ртањ са Шиљком оставља дубок утисак на посматрача. Сматра се да садашњи назив планине можда вуче порекло од латинске речи Артан, који се везује за Арт (нешто што је обликовано и дорађивано руком) и Artificius (вештачко или неприродно). Из овог се изводи тумачење да је Ртањ вештачка планина. Власи је одавно називају Артањ. Рт је део копна који задире у небо.
На једном пропланку бацамо поглед ка селу, из ког смо кренули. Ушушкане куће под нама дају нам осећај величине и надмоћи. Грабимо жустро кроз шуму. Сунце проналази пут да покојим зраком огреје нечије промрзле прсте, помилује образ, створи светло за лепу фотографију. Над нама прозрачно небо делом ведро плаво, негде паперјасто сиво. Оно што видимо напаја душу... Излазимо из шуме на чистину која сада вијугавом стазом, а касније серпентинама, води ка врху. Ако изоштримо чула чује се хук ветра над Шиљком. На паузи крај импровизованог шатора, мештанин продаје топле напитке. Пред нама масиви планинских врхова. Негде у даљини само се назире Копаоник... Дуж стазе поглед с леве стране је фасцинантан. Море планинских врхова уплетени у паукову мрежу столетних стабала. На хоризонту танка линија која одваја два уметничка дела. Акварел најлепших боја цртан вештом руком природе.
Поглед навише и слика за сећање. Величанствен призор, око 1000 планинара који походе врх. Задрхти човек пред том преданошћу и оданошћу једној планини. Сасвим случајно, нехотице, група од нас петoро раздвојила се у оном делу којим се пењемо на сам врх. Нас две, спојиле смо се и гребеном кренуле успон западном страном. Лично, до врха је требало још пењати. На тренутак сам помислила, високо је, треба стићи гребеном. А онда у том часу самоспознаје и искушавања сопствених могућности, ношена крилом анђела на рамену, присетиlа сам се датог савета, да не гледам у врх и колико до њега има. Морам да напишем тренутак у коме пожелите да заувек ћутите, али вас немирне очи одају. Поглед с гребена је очаравајући. Таласи планинских врхова полупрекривени снегом, под столетним стаблима на неким местима делуjу као плашт од плиша заогрнут небом над нама. Не уме се баш са речима кад стојиш пред лепотом за коју не знаш где извире, а где се завршава. Уверавам се да је Ртањ јединствена планина. Има своју скривену суштину, делује питомо, а опет не лако доступна; скрива непресушне тајне, велелепан склад и неку зачуђујућу лепоту, из које вреба оно непознато и притајено. Зато Ртањ привлачи. Бројимо кораке до врха... Мишићи полако посустају, јер си ту и жеља је да стигнеш.
Умирим срце на трен, да сакријем дечију радост јер смо успели. Успон је трајао четири сата, а узбуђење доживљено на врху је вредно сваког труда. А на врху трагови некадашње камене капеле. Грета Минх је у спомен на мужа Јулијуса на највишем врху, Шиљку, започела изградњу камене капеле. Скоро хиљаду сељака и рудара су уз врлет добровољно на рукама и магарцима износили клесани камен и грађу. Капела је освештена 1932. године, а унутар ње је горела вечита светлост кандила. У народу постоје приче о благу закопаном испод капелице. Да би га се докопали вандали су минирали и рушили капелу у више наврата. Од ње је као пркосни отпор остао један камени лук и гомилица камења. Љута зима и јаки ветрови по којима је Шиљак познат, докрајчили су оно што је започела људска безобзирност. Остала је само прича, једна од многих сличних, о људској племенитости и људској похлепи. На врху сликање и ветар који нас је натерао да одмах започнемо спуштање.
Призор који треба доживети... Гребеном ходају планинари. Над њима просут бокал плаветнила. Страна, којом се спушатамо, у милости је Сунца које нас греје...милује нас топло и нежно. И делимо дечију радост спуштања. Раздрагана група младих људи из Јагодине, предвођена насмејаном девојком, спушта се весело. На стази сликање за успомену. Лаког корака по снегу који се још није разводнио, силазимо брже да нас не ухвати мрак. На једном делу пре силаска кроз шуму још једном се осврћем. Врх и капелица, место са кога смо сишли. Пред нама пејзаж који боји поглед и бојама и рељефом који је речима тешко дочарати. Ускомешало се од лепоте све... облаци с плаветнилом и неким преливом руменог; то неко прсте у боје умаче да нас очара и заведе. Врхови, брда, усеци, хоризонт... прште од утиска виђеног. Ртањ с правом многи зову Небеска гора. Недра ове планине приме све путнике намернике, допусте предели да их освајаш...предео умирен тишином, коју ремете само кораци планинара који се лагано спуштају ка одредишту. У планинарској књижици уписани печати, мени је ово први печат са Ртња. Окрећемо се и још једном гледамо тамо одакле смо сишли... Има нешто у погледу на Ртањ, што импонује и осваја. Када би морала да сажмем утисак данашњег дана, написаћу, вредело је.
Изрека каже:„Није најважније попети се на врх, већ колико људи поведеш са собом“.
То је магија сваког корака, дозволити срцу да ужива и души да осваја слободу. То је највећи поклон природе која је бескрајни изазов и вечна тајна. Живот је ипак очаравајуће леп.
Александра Величковић - Маљокобић
Географија нас учи да је Ртањ седам километара дуг планински масив Карпатско-балканског система, чувен по свом купастом облику који подсећа на савршену тространу пирамиду, која се завршава врхом Шиљак (1560 мнв), на коме ветрови непрестано завијају кроз рушевине капелице посвећене Св. Ђорђу. Окупили смо се у етно-селу „Балашевић“. У мору придошлих планинара из Ниша, Београда, Зајечара, Неготина, Сокобање, Јагодине... нашла се и група нас петоро планинара ПД „Врх“ из Кладова. Осећам благо страхопоштовање према врху који требам да испењем. У оку пред сам полазак, брижљиво осматрам сунце које се лагано промаља над врхом.
Група одважнијих планинара силази на оном делу где ће се пењати северном, шумовитијом и стрмијом страном, а наш избор је била јужна страна, блажа и прекривена ливадама. Колона планинара, уском, снегом прекривеном стазом, отпочела је авантуру. Јутро пријатно на дах, кораци лаки и титраји нас носе напред. Осећа се добра енергија на стази. Знам из приче да многи овде нису први пут, да Ртањ са Шиљком оставља дубок утисак на посматрача. Сматра се да садашњи назив планине можда вуче порекло од латинске речи Артан, који се везује за Арт (нешто што је обликовано и дорађивано руком) и Artificius (вештачко или неприродно). Из овог се изводи тумачење да је Ртањ вештачка планина. Власи је одавно називају Артањ. Рт је део копна који задире у небо.
На једном пропланку бацамо поглед ка селу, из ког смо кренули. Ушушкане куће под нама дају нам осећај величине и надмоћи. Грабимо жустро кроз шуму. Сунце проналази пут да покојим зраком огреје нечије промрзле прсте, помилује образ, створи светло за лепу фотографију. Над нама прозрачно небо делом ведро плаво, негде паперјасто сиво. Оно што видимо напаја душу... Излазимо из шуме на чистину која сада вијугавом стазом, а касније серпентинама, води ка врху. Ако изоштримо чула чује се хук ветра над Шиљком. На паузи крај импровизованог шатора, мештанин продаје топле напитке. Пред нама масиви планинских врхова. Негде у даљини само се назире Копаоник... Дуж стазе поглед с леве стране је фасцинантан. Море планинских врхова уплетени у паукову мрежу столетних стабала. На хоризонту танка линија која одваја два уметничка дела. Акварел најлепших боја цртан вештом руком природе.
Поглед навише и слика за сећање. Величанствен призор, око 1000 планинара који походе врх. Задрхти човек пред том преданошћу и оданошћу једној планини. Сасвим случајно, нехотице, група од нас петoро раздвојила се у оном делу којим се пењемо на сам врх. Нас две, спојиле смо се и гребеном кренуле успон западном страном. Лично, до врха је требало још пењати. На тренутак сам помислила, високо је, треба стићи гребеном. А онда у том часу самоспознаје и искушавања сопствених могућности, ношена крилом анђела на рамену, присетиlа сам се датог савета, да не гледам у врх и колико до њега има. Морам да напишем тренутак у коме пожелите да заувек ћутите, али вас немирне очи одају. Поглед с гребена је очаравајући. Таласи планинских врхова полупрекривени снегом, под столетним стаблима на неким местима делуjу као плашт од плиша заогрнут небом над нама. Не уме се баш са речима кад стојиш пред лепотом за коју не знаш где извире, а где се завршава. Уверавам се да је Ртањ јединствена планина. Има своју скривену суштину, делује питомо, а опет не лако доступна; скрива непресушне тајне, велелепан склад и неку зачуђујућу лепоту, из које вреба оно непознато и притајено. Зато Ртањ привлачи. Бројимо кораке до врха... Мишићи полако посустају, јер си ту и жеља је да стигнеш.
Умирим срце на трен, да сакријем дечију радост јер смо успели. Успон је трајао четири сата, а узбуђење доживљено на врху је вредно сваког труда. А на врху трагови некадашње камене капеле. Грета Минх је у спомен на мужа Јулијуса на највишем врху, Шиљку, започела изградњу камене капеле. Скоро хиљаду сељака и рудара су уз врлет добровољно на рукама и магарцима износили клесани камен и грађу. Капела је освештена 1932. године, а унутар ње је горела вечита светлост кандила. У народу постоје приче о благу закопаном испод капелице. Да би га се докопали вандали су минирали и рушили капелу у више наврата. Од ње је као пркосни отпор остао један камени лук и гомилица камења. Љута зима и јаки ветрови по којима је Шиљак познат, докрајчили су оно што је започела људска безобзирност. Остала је само прича, једна од многих сличних, о људској племенитости и људској похлепи. На врху сликање и ветар који нас је натерао да одмах започнемо спуштање.
Призор који треба доживети... Гребеном ходају планинари. Над њима просут бокал плаветнила. Страна, којом се спушатамо, у милости је Сунца које нас греје...милује нас топло и нежно. И делимо дечију радост спуштања. Раздрагана група младих људи из Јагодине, предвођена насмејаном девојком, спушта се весело. На стази сликање за успомену. Лаког корака по снегу који се још није разводнио, силазимо брже да нас не ухвати мрак. На једном делу пре силаска кроз шуму још једном се осврћем. Врх и капелица, место са кога смо сишли. Пред нама пејзаж који боји поглед и бојама и рељефом који је речима тешко дочарати. Ускомешало се од лепоте све... облаци с плаветнилом и неким преливом руменог; то неко прсте у боје умаче да нас очара и заведе. Врхови, брда, усеци, хоризонт... прште од утиска виђеног. Ртањ с правом многи зову Небеска гора. Недра ове планине приме све путнике намернике, допусте предели да их освајаш...предео умирен тишином, коју ремете само кораци планинара који се лагано спуштају ка одредишту. У планинарској књижици уписани печати, мени је ово први печат са Ртња. Окрећемо се и још једном гледамо тамо одакле смо сишли... Има нешто у погледу на Ртањ, што импонује и осваја. Када би морала да сажмем утисак данашњег дана, написаћу, вредело је.
Изрека каже:„Није најважније попети се на врх, већ колико људи поведеш са собом“.
То је магија сваког корака, дозволити срцу да ужива и души да осваја слободу. То је највећи поклон природе која је бескрајни изазов и вечна тајна. Живот је ипак очаравајуће леп.
Александра Величковић - Маљокобић
Голи врх, 14.02.20016. год.
Данас је Св. Трифун, виноградарска слава...запад и заљубљени славе Св. Валентина...како год, ваљда ће неко од њих двојице, ако довољно јако пожелимо, испунити молитву за леп и сунчан дан. Планинари из ПД „Дели Јован“ из Неготина и ПД „Врх“ из Кладова, нас 15-ро, данас пењемо Голи врх, један од врхова Дели Јована.
Почетак стазе обесхрабрујући. Киша не престаје да пада, небо над нама туробно и сиво. Дан боје једино кабанице планинара. И тако, помало разочарани, јер чека нас дужа и захтевнија стаза, настављамо блатњавим путем. „И неко то од горе види све“...сетих се речи песме панонског морнара...Небо почиње да се отвара...за почетак парче плаветнила, пробило се спрам сивила као прве љубичице. А онда тај дуго очекивани сунчев зрак. Стидљиво, расипа боју седефа. Стојимо покрај уредно окопаног винограда и салаша који се љуљушка у детелини. Пред нама у даљини Голи врх под снегом који полако копни, мало улево, предајник на Дели Јовану, привезан за крошње букве као једрењак. Леп пејзаж, наслоњен на велики морски талас плаветнила као разгледница коју не можеш одолети да не купиш. Настављамо сеоским путем, лагано пратећи ритам наших корака. И враг ме однео ако нисмо прешли у пролеће, инкогнито и без најаве.
Ако само мало боље уронимо у тишину, може се осетити природа која дише својим ритмом. Цвркут птица је најфинија музика која у овом тренутку на стази прија. Тихи жубор Замне која се прелива низ камене облутке, разасуто лишће и столетна шума кроз коју пут води, одведоше ме мислима у неку од бајки... Пред нама брвно које треба прећи. Мокро је и клизаво, али девојке су одважне и прве прелазе уз помоћ мушких планинара на другу страну. Још само мало нас дели од шумске кућице где ћемо направити предах и кренути у освајање Голог врха.
Нисам прави писац па не умем то све лепо да нацифрам. Мени је само запало да пишем оно што видим, а поглед на врх је импозантан. Речи су моја хемија, и да их не дозирам у кап, амбициозно би звучалао све написано. Лагано крећемо на стазу припремљени за мало тежи успон, жељно ишчекујући тренутак када ћемо бити на врху. Након неколико километара, улазимо у шуму из које излазимо на ливаду.
И на месту смо одакле не знам шта прво да опишем. Пред нама кристално чист поглед на Стол, Голи и Велики Крш, Малиник... Рељеф, ретко добро извајан руком природе, делује нестварно. На другој страни Карпати под снегом и Црни врх који само мало извирује, јер нас ту погледом затиче море облака под нама. То први пут видим уживо. И не умем да одвојим поглед, као дете опчињено новом играчком у излогу. Тај поглед на лепоту прати нас све време док пењемо стазу. Има ли већег благослова у овом дану, него када те природа награди да уживаш. Да се изместиш у другу димензију и видиш боље и јасније. При успону се присећам савета да не гледам ка врху. Дуг је предео којим морамо да утиснемо кораке. Лагано пењемо, свако са својим мислима. Пред сам крај стазе успон је захтеван и тежек, али жеља да упишеш јој једну висину је јача. И коначно, уписаних 1037 мнв. Сликамо се крај заставе, групна фотографија за успомену. Баш на овом месту, три планинара из ПД „Дели Јован“ из Неготина уписују свој највиши врх на који су се испели, и како планинарским обичај налаже, крстили су се. То је планинарско крштење за успон преко 1000 мнв.
И нећу вас ускратити за приказ виђеног. Направила сам корак, још један, и чула сам како срце добошари, а то је био знак да сам ступила у зону у коме само можеш да уђеш у тишину. А она прича најлепше, а каже највише.
Загрлила сам погледом предео...најнежније што сам знала. И пустила да ме размаже оним бојама, под којима стојиш као под дугом. Одмотале су се зумиране слике у оку, као клупко вунице испуштено из крила. Сретна сам ја цура. Неки режисери потроше читав живот чекајући такву сценографију. Ухватила сам осмех на лицима планинара. Јер како одолети, а не бити заведен оним што смо видели. Под нама титрајућа белина непрегледног пространства, поље орошених звончића ђурђевка, бела крила Анђела...море белих паперјастих облака што се мрешкају у пределу. Поглед на предајнике Дели Јована под снегом који копни и крошње стабала чије гране хрле у висине, кажу још неистражени део гребена којим ће једном ходати планинари, осваја. Већ поменути Стол, Голи и Велики Крш, Малиник и читав предео извезезен је најлепшом мустром, истом оном којом се такмиче плетиље на сеоским светковинама. Панорама боја и рељеф који се гизди у котлини. Надмоћно се уздижу врхови. На обронцима подно Малог Голог врха мирише борова шума, кроз чије иглице, док посматрамо предео при повратку, израњају сунчеви зраци.
Била је ово друга припремна стаза, пред одлазак на Суву планину и освајање Трема.
Благонаклони су били свеци с почетка приче, даровали су нам леп и сунчан дан. Наше је било да уживамо у тренутку и да километрима освојимо врх.
Рећи ћу само, вредело је.
Александра Величковић - Маљоковић
Данас је Св. Трифун, виноградарска слава...запад и заљубљени славе Св. Валентина...како год, ваљда ће неко од њих двојице, ако довољно јако пожелимо, испунити молитву за леп и сунчан дан. Планинари из ПД „Дели Јован“ из Неготина и ПД „Врх“ из Кладова, нас 15-ро, данас пењемо Голи врх, један од врхова Дели Јована.
Почетак стазе обесхрабрујући. Киша не престаје да пада, небо над нама туробно и сиво. Дан боје једино кабанице планинара. И тако, помало разочарани, јер чека нас дужа и захтевнија стаза, настављамо блатњавим путем. „И неко то од горе види све“...сетих се речи песме панонског морнара...Небо почиње да се отвара...за почетак парче плаветнила, пробило се спрам сивила као прве љубичице. А онда тај дуго очекивани сунчев зрак. Стидљиво, расипа боју седефа. Стојимо покрај уредно окопаног винограда и салаша који се љуљушка у детелини. Пред нама у даљини Голи врх под снегом који полако копни, мало улево, предајник на Дели Јовану, привезан за крошње букве као једрењак. Леп пејзаж, наслоњен на велики морски талас плаветнила као разгледница коју не можеш одолети да не купиш. Настављамо сеоским путем, лагано пратећи ритам наших корака. И враг ме однео ако нисмо прешли у пролеће, инкогнито и без најаве.
Ако само мало боље уронимо у тишину, може се осетити природа која дише својим ритмом. Цвркут птица је најфинија музика која у овом тренутку на стази прија. Тихи жубор Замне која се прелива низ камене облутке, разасуто лишће и столетна шума кроз коју пут води, одведоше ме мислима у неку од бајки... Пред нама брвно које треба прећи. Мокро је и клизаво, али девојке су одважне и прве прелазе уз помоћ мушких планинара на другу страну. Још само мало нас дели од шумске кућице где ћемо направити предах и кренути у освајање Голог врха.
Нисам прави писац па не умем то све лепо да нацифрам. Мени је само запало да пишем оно што видим, а поглед на врх је импозантан. Речи су моја хемија, и да их не дозирам у кап, амбициозно би звучалао све написано. Лагано крећемо на стазу припремљени за мало тежи успон, жељно ишчекујући тренутак када ћемо бити на врху. Након неколико километара, улазимо у шуму из које излазимо на ливаду.
И на месту смо одакле не знам шта прво да опишем. Пред нама кристално чист поглед на Стол, Голи и Велики Крш, Малиник... Рељеф, ретко добро извајан руком природе, делује нестварно. На другој страни Карпати под снегом и Црни врх који само мало извирује, јер нас ту погледом затиче море облака под нама. То први пут видим уживо. И не умем да одвојим поглед, као дете опчињено новом играчком у излогу. Тај поглед на лепоту прати нас све време док пењемо стазу. Има ли већег благослова у овом дану, него када те природа награди да уживаш. Да се изместиш у другу димензију и видиш боље и јасније. При успону се присећам савета да не гледам ка врху. Дуг је предео којим морамо да утиснемо кораке. Лагано пењемо, свако са својим мислима. Пред сам крај стазе успон је захтеван и тежек, али жеља да упишеш јој једну висину је јача. И коначно, уписаних 1037 мнв. Сликамо се крај заставе, групна фотографија за успомену. Баш на овом месту, три планинара из ПД „Дели Јован“ из Неготина уписују свој највиши врх на који су се испели, и како планинарским обичај налаже, крстили су се. То је планинарско крштење за успон преко 1000 мнв.
И нећу вас ускратити за приказ виђеног. Направила сам корак, још један, и чула сам како срце добошари, а то је био знак да сам ступила у зону у коме само можеш да уђеш у тишину. А она прича најлепше, а каже највише.
Загрлила сам погледом предео...најнежније што сам знала. И пустила да ме размаже оним бојама, под којима стојиш као под дугом. Одмотале су се зумиране слике у оку, као клупко вунице испуштено из крила. Сретна сам ја цура. Неки режисери потроше читав живот чекајући такву сценографију. Ухватила сам осмех на лицима планинара. Јер како одолети, а не бити заведен оним што смо видели. Под нама титрајућа белина непрегледног пространства, поље орошених звончића ђурђевка, бела крила Анђела...море белих паперјастих облака што се мрешкају у пределу. Поглед на предајнике Дели Јована под снегом који копни и крошње стабала чије гране хрле у висине, кажу још неистражени део гребена којим ће једном ходати планинари, осваја. Већ поменути Стол, Голи и Велики Крш, Малиник и читав предео извезезен је најлепшом мустром, истом оном којом се такмиче плетиље на сеоским светковинама. Панорама боја и рељеф који се гизди у котлини. Надмоћно се уздижу врхови. На обронцима подно Малог Голог врха мирише борова шума, кроз чије иглице, док посматрамо предео при повратку, израњају сунчеви зраци.
Била је ово друга припремна стаза, пред одлазак на Суву планину и освајање Трема.
Благонаклони су били свеци с почетка приче, даровали су нам леп и сунчан дан. Наше је било да уживамо у тренутку и да километрима освојимо врх.
Рећи ћу само, вредело је.
Александра Величковић - Маљоковић
Сува планина - Трем, 19-21. фебруар
Дан први
Наша данашња авантура води нас на Суву планину, у освајање Трема. Хвала „Googl”- у, јер се пре пута увек добро обавестим где то идемо. Сува планина се налази на југоистоку Србије. Дели Заплањску и Сићевачку долину и представља изванредан природни резерват кога радо посећују планинари и многобројни љубитељи природе. Сува планина је једна од наших најлепших, али дивљих планина. Још увек недовољно испитана права је оаза нетакнуте природе. Постоје места где ни до данас људска нога није крочила. Од 2012. године она се налази под заштитом државе.
Кишне капи нас љубазно дочекују док у касним поподневним сатима стижемо у Нишку бању. Сместили смо се у апартман љубазног домаћина. Друштво је расположено и више него добро. Организовани смо око стола са разним ђаконијама и што би Балашевић рекао: “Ал се некад добро јело”! И било је то вече које се речима не уме баш лако описати. Тај тренутак нечега се деси и буде моменат који се дуго памти. Музика, смех и топла енергија људи окупљених на једном месту, били су повод да прекршимо дату реч, лећи раније. Ситни сати дана који истиче дочекали су нас будним. А треба устати рано, јер нас чека напоран дан.
Дан други
Рано јутро дочекало нас је кишом... Кренули смо лагано у село Горња Студена, где је свечано отворена Републичка акција "20. Зимски успон на Трем". Кроз прозор кола посматрам предео. У подножју Суве планине, пролазимо кроз Јелашничку клисуру. Оно што око опажа су камене креације природе: доломитски стубови, зупци слични онима у Ђавољој вароши. Кроз клисуру пролази река Студена, која је кажу истински хладна како јој име каже. Пред нама село Горња Студена и ту је збор свих планинара и свечано отварање акције. На уском путу, док кишица не престаје да пада с благим упливом магле, крећемо се лагано ка планинарском дому одакле за нас почиње стаза. Од планинарског дома на Бојаниним водама је тачка са које крећемо успон (864 мнв). На стазу је кренуло нас десеторо из ПД "Врх" Кладово. Благ костантни успон макадамским путем само је загревање за оне деонице за које ће нам требати и физичка снага и ментална издржљивост. Предео око нас је ушушкан у висока стабла букве, опалог лишћа са остацима снега који копни. Кишица повремено ромиња и у једном делу почиње да провејава снег. Неко се одозго игра временским приликама, искушава нас. Много је планинара на стази који пристижу у групама, свако са својим друштвом, јер је престиж освојити Трем, највиши врх Суве планине. После поменутог загревања макадамом, скрећемо у шуму ка превоју Девојачки гроб (1.317мнв) питајући се како звучи легенда о овом месту. Шумска стаза нам наизменично пружа уживање у разгледању предела који повремено делеује као из филма Господар прстенова, и изазову, у погледу прескакања оборених дебала. Стаза је у заветрини и прилично питома.
Након 2,5 км скрећемо са стазе и импровизованим степеницама од дрвета крећемо се уском стазом и даље кроз шуму. Блато поприлично отежава ходање. На месту где правимо краћи предах сунце покушава да разгрне маглу што као копрена осваја простор, али не успева. Креће се колона планинара, кроз део шуме који делује стравично, јер је већина стабала изгорела у пожару који се догодио пре пар година. Делује тужно, јер онима, који овде нису први пут, кажу да је ово била прелепа шума која је лети била оаза хладовине када се кроз њу ишло. Успон је константан, корака је пуно и снага већ полако почиње да се троши. После два километра шумске стазе излазимо на превој одакле је могуће одабрати пут ка Соколовом Камену или Трему. Нисмо ни приметили, а већ смо стигли на Девојачки гроб. Постоје многе легенде о пореклу имена овог места, а једна од њих говори о томе да је то место где су у давна прошла времена девојке из Заплања губиле невиност и као симбол краја њиховог девичанства остаде име Девојачки гроб. Упркос магли, која је усидрила гребен Суве планине све до Трема, након краће паузе крећемо ка врху, бацивши поглед обећања ка Соколовом Камену. Пред нама пејзажи у магли. Као клупко вунице кад ти испадне из крила откотрљало се сунце, и не може се пронаћи. Провејавају снежне пахуље, тек да нас подсете да је ово њихова територија и да ћемо даље уз њихову пратњу, иако нам такво гостопримство и није било потребно. Просуо се бокал седефа на траву орошену мразом и сланом, прерушену у декор зиме, оне праве горштачке, оштре и јаке.
Настављамо успон, сад већ под сталним и нешто већим успоном. Паузе за одмор су чешће и увек с којим минутом више. На путу до врха сусрећемо нека драга лица, препознајемо се и рукујемо. Придошли су са свих стране ове наше мале Србије, чак и из бивших република, жељни да упишу висину. Ветар који је почео да дува на превоју како смо се приближавали врху постајао је све јачи и хладнији. Као витраж на окну прозора пахуље и мраз иашарали су нам лица, удруженим снагама, при температури од нула степени. Како кораци умеју да буду дуги и тешки када сте пред самим циљем. Група од десет планинара ПД "Врх" Кладово уписује још једну висину. За нешто мање од четири сата изашли смо на врх Старе планине - Трем (1809 мнв). И да нам је магла којим случајем допустила да погледом обухватимо предео и зеницом ока зумирамо, видели би Миџор и Ртањ под снегом. Како то обично бива следило је сликање са заставом, драга фотографија у планинарском албуму. При спуштању, снег је почео да веје као кад се под налетом ветра усталасо поље маслачка и разбацало паперјасте цветиће. Мраз се усудио да нас без питања милује по лицу... Промрзли прсти, као леп мотив за љубавну песму, али сем рукавица нема никог ко би могао да их угреје. Повратак се некако одужио. Осврћем се повремено и сваким кораком веселимо једни друге, јер смо ту надомак циља, пређених 16 км. У селу Горња Студена још један печат са уписаном висином.
На традиционалној Регионалној акцији "20. Зимски успон на Трем" према процени организатора било је 700 учесника акције међу њима и нас десеторо.
Дан трећи
Ово је онај дан када пакујете торбе и ранчеве, када се креће на пут, са речима вратићемо се опет. Да ово писаније не добије призвук мелодраме, осврнућу се на један детаљ. Није то био молидбени доручак код високог званичника неке земље, ништа томе слично, већ једноставан планинарски доручак. Упамћен по неким драгим лицима, топлом осмеху, свеже скуваној кафи, спремљеној кајгани и осећајем да смо ту окупљени за столом затворили круг пријатељства који ћемо делити још пуно пута.
Још једном уз пут бацамо поглед дуж гребена који води ка Трему...импозантан је поглед на њега. И још увек бистре мисли воде на стазу коју смо пролазили, рађајући онај осећај када себи кажеш, вредело је.
Александра Величковић - Маљоковић
Бигар водопад и Миниско језеро, Румунија
06. Март 2016. Године
У западном делу Румуније, у историјској покрајни Банат налази се град Анина. На 17 км од града, у Анинским планинама и Минишкој клисури, налази се водопад Бигар; мештани га зову и „Чудо кањона Миниш“. Предео којим путујемо је питом; сваки поглед - нови пејзаж. На тренутак предео се разлије у равницу, окићену пластом уредно скупљеног сена и поораном ораницом, а онда свечарски усталасан брежуљцима на којима се беласа стадо оваца; испрси се распуклим цветом мирисне трешње и ране јабуке. Пролазимо насељена месташца, све подсећа на Војводину, ушорене куће разнобојних боја. Носе дах неког прошлог времена. Тренуци тишине док промичу предели су драгоцени...дан као срцем биран. Мени лично поклоњен на дар.
Полако се приближавамо Анинским планинама, и пут сада постаје узан омеђен дрворедом са обе стране. Чарбно делује гледати дрвеће....високо, небу под облаке се издиже, све подсећа на уредно поређане балерине у извођењу нове балетске представе. Рећи витко, не звучи граматички прихватљиво, али ако раскрилите машту и само мало зароните у оне скривене дубине свог бића, све делује нестварно и могуће.
Код обележја „Паралела 45“ стижемо до водопада. Заглушујући је звук воде која прелива стене обрасле маховином, под којима се разлила зеленкаста боја Бигара. Висок 8 м спада у један од лепших водовода у Румунији. Прелазимо преко дрвеног моста с погледом на воду, замућену пеном падајуће воде с једне стране и мирним током реке с друге стране. Природа око нас зауставља дах. Високо уздигнуте стене кречњачког порекла с бујном вегетацијом, и првим пристиглим украсима природе, крупним цветовима модре боје. Ретко ко остаје равнодушан пред призором моћне воде која се уз хук стропоштава са огромних стена. И док се пењемо, бројимо осам каскада – кречњачка језерца изнад водопада. Усталасана пена пршти као ватромет капљицама које милују лице. На крају пута, над високим стенама које се гордо уздижу, призор је бајковит. Рајска башта! И све је ту да стварности додамо мало нестварног. На тренутак призвах слику описану на страницама Андерсонових бајки. Мирна тиркизна боја воде, дрвени мостић преко реке. Ушушкано дрво у средини, са кореном који не можеш а да не запазиш. Вретенаст узјогуњен од лепоте. Под стенама извор који извире и спрема се за слободан пад. Тишина која говори најлепше речи. И њу мелодично прекида птичица која грлено цвркуће песму у којој се чула напајају дивотом. Прелазимо мостић и сајлом се пењемо у Цу Оазе, пећину коју посматрамо изблиза....Не умемо да проценимо колико, али уочавамо да је дубока. Ни састав стена не познајемо, али листајући написано сазнајемо да је у њеним дубинама пронађен најстарији скелет у Европи.
Спуштамо се поново до водопада. Силазимо до саме реке Миниш, укотвљене изнад високих стена. Обележили смо тренутак фотографијама. Спуштамо се до самог водопада...милион капљица, налик јутарњој роси, милују лице. Диван је осећај прићи тако близу оваквом водопаду! Мами те да приђеш што ближе, да се увучеш под његов плашт, скинеш све са себе и умијеш душу и тело... Моћна је рука природе.
Крећемо даље још увек под утиском виђеног. Пут нас воде кроз диван предео. Сунце се као грош злати кроз крошњу столетне букве и медвеђе леске... Борова шума допуњује предео сликом коју је тешко описати речима. Треба је доживети. На самом путу, заустављамо се да погледамо још један водопад. Не можемо пронаћи податке о њему, али назваћемо га Минишки водопад. Већи је од Бигара, 15-так метара је висок, али не може достићи његову лепоту и атрактивност. Пад је величанствен, као да испада из стене. Леп на свој начин. Пожелели смо да му приђемо, тражили смо стазу до његовог подножја...уочили смо, али смо то оставили за другу прилику, обећали смо себи да ћемо поново доћи.
Минишко језеро. Крај њега два случајна пецароша, локални мештани и ми путници намерници. Стојимо и хранимо душу. Поглед је фасцинантан. На једном делу густо збијена борова шума, чија хладовина чува многе тајне. Одсјај сунца по мирној води језера, усидрио ми је поглед који не умем да одвојим. Титра и дише природа. Мирно осваја. Ово је поглед који ћу призвати сваки пут. Носићу га као амајлију, за срећу. Дивно место да се разапне шатор и ужива у лепотама, којих има на претек.
Враћамо се и полако трошимо километре. На једном делу пута, у даљини, делови Карпата под снегом, а један цео врх у облику пирамиде је под опсадом снега. Сунчан дан и природа опасана зеленилом. Какав контраст. Каква непомућена радост док осматрамо предео. Погледом крадемо све што стане у њега. И поново већ виђено...и поново радује се срце.
Док се возимо крај Дунава, не можемо а да не скренемо поглед ка Ђевринском камену, ка усидреној Текији и назирућој Стази здравља.
Био је ово дивно проведен дан. Хвала онима који су ми га поклонили. Уживало се срцем и душом.
Александра Величковић - Маљоковић
06. Март 2016. Године
У западном делу Румуније, у историјској покрајни Банат налази се град Анина. На 17 км од града, у Анинским планинама и Минишкој клисури, налази се водопад Бигар; мештани га зову и „Чудо кањона Миниш“. Предео којим путујемо је питом; сваки поглед - нови пејзаж. На тренутак предео се разлије у равницу, окићену пластом уредно скупљеног сена и поораном ораницом, а онда свечарски усталасан брежуљцима на којима се беласа стадо оваца; испрси се распуклим цветом мирисне трешње и ране јабуке. Пролазимо насељена месташца, све подсећа на Војводину, ушорене куће разнобојних боја. Носе дах неког прошлог времена. Тренуци тишине док промичу предели су драгоцени...дан као срцем биран. Мени лично поклоњен на дар.
Полако се приближавамо Анинским планинама, и пут сада постаје узан омеђен дрворедом са обе стране. Чарбно делује гледати дрвеће....високо, небу под облаке се издиже, све подсећа на уредно поређане балерине у извођењу нове балетске представе. Рећи витко, не звучи граматички прихватљиво, али ако раскрилите машту и само мало зароните у оне скривене дубине свог бића, све делује нестварно и могуће.
Код обележја „Паралела 45“ стижемо до водопада. Заглушујући је звук воде која прелива стене обрасле маховином, под којима се разлила зеленкаста боја Бигара. Висок 8 м спада у један од лепших водовода у Румунији. Прелазимо преко дрвеног моста с погледом на воду, замућену пеном падајуће воде с једне стране и мирним током реке с друге стране. Природа око нас зауставља дах. Високо уздигнуте стене кречњачког порекла с бујном вегетацијом, и првим пристиглим украсима природе, крупним цветовима модре боје. Ретко ко остаје равнодушан пред призором моћне воде која се уз хук стропоштава са огромних стена. И док се пењемо, бројимо осам каскада – кречњачка језерца изнад водопада. Усталасана пена пршти као ватромет капљицама које милују лице. На крају пута, над високим стенама које се гордо уздижу, призор је бајковит. Рајска башта! И све је ту да стварности додамо мало нестварног. На тренутак призвах слику описану на страницама Андерсонових бајки. Мирна тиркизна боја воде, дрвени мостић преко реке. Ушушкано дрво у средини, са кореном који не можеш а да не запазиш. Вретенаст узјогуњен од лепоте. Под стенама извор који извире и спрема се за слободан пад. Тишина која говори најлепше речи. И њу мелодично прекида птичица која грлено цвркуће песму у којој се чула напајају дивотом. Прелазимо мостић и сајлом се пењемо у Цу Оазе, пећину коју посматрамо изблиза....Не умемо да проценимо колико, али уочавамо да је дубока. Ни састав стена не познајемо, али листајући написано сазнајемо да је у њеним дубинама пронађен најстарији скелет у Европи.
Спуштамо се поново до водопада. Силазимо до саме реке Миниш, укотвљене изнад високих стена. Обележили смо тренутак фотографијама. Спуштамо се до самог водопада...милион капљица, налик јутарњој роси, милују лице. Диван је осећај прићи тако близу оваквом водопаду! Мами те да приђеш што ближе, да се увучеш под његов плашт, скинеш све са себе и умијеш душу и тело... Моћна је рука природе.
Крећемо даље још увек под утиском виђеног. Пут нас воде кроз диван предео. Сунце се као грош злати кроз крошњу столетне букве и медвеђе леске... Борова шума допуњује предео сликом коју је тешко описати речима. Треба је доживети. На самом путу, заустављамо се да погледамо још један водопад. Не можемо пронаћи податке о њему, али назваћемо га Минишки водопад. Већи је од Бигара, 15-так метара је висок, али не може достићи његову лепоту и атрактивност. Пад је величанствен, као да испада из стене. Леп на свој начин. Пожелели смо да му приђемо, тражили смо стазу до његовог подножја...уочили смо, али смо то оставили за другу прилику, обећали смо себи да ћемо поново доћи.
Минишко језеро. Крај њега два случајна пецароша, локални мештани и ми путници намерници. Стојимо и хранимо душу. Поглед је фасцинантан. На једном делу густо збијена борова шума, чија хладовина чува многе тајне. Одсјај сунца по мирној води језера, усидрио ми је поглед који не умем да одвојим. Титра и дише природа. Мирно осваја. Ово је поглед који ћу призвати сваки пут. Носићу га као амајлију, за срећу. Дивно место да се разапне шатор и ужива у лепотама, којих има на претек.
Враћамо се и полако трошимо километре. На једном делу пута, у даљини, делови Карпата под снегом, а један цео врх у облику пирамиде је под опсадом снега. Сунчан дан и природа опасана зеленилом. Какав контраст. Каква непомућена радост док осматрамо предео. Погледом крадемо све што стане у њега. И поново већ виђено...и поново радује се срце.
Док се возимо крај Дунава, не можемо а да не скренемо поглед ка Ђевринском камену, ка усидреној Текији и назирућој Стази здравља.
Био је ово дивно проведен дан. Хвала онима који су ми га поклонили. Уживало се срцем и душом.
Александра Величковић - Маљоковић
Извештај са акције из Бање Херкулане
04.03.2016. - 06.03.2016.
Овај извештај почињем мало необично реченицама које сам прочитала пре неколико тренутака. Среће и радости у животу има у изобиљу, несреће и мучнине много мање. Живот је удешен људима за срећу, а проклетство су измислили баксуз људи који не умеју са животом да се носе. За срећу се треба мало и изборити. Планинари су особе које од живота узимају све што је могуће и чине напоре да би им било лепо.
Освануло је јутро које ни у сну не би човек пожелео да сване. Киша је у петак 04.03.2016. падала као из кабла, сама помисао да се иде на пут није била пријатна. Наши драги пријатељи чланови ПД " Дели Јован " из Неготина су такође били на окупу. Минибус са возачем Ђолетом био је спреман за путовање.
У Бањи Херкулане имали смо прелеп смештај, у изобиљу и квалитетну храну. После вечере организовали смо се и отишли на купање у " кадице " са топлом водом поред магистралног пута. Уз свећу и батеријске лампе амбијент делује нестварно. " Квалитетно купање " допунили смо одласком де реке Черне која тече непосредно поред " кадица ". За поједине чланове који су се овде купали први пут ово је било као сан.
Осванула је субота најодважнији кренули су на успон. До Белог крста пошло је њих 10-оро а на Домоглед попело се њих 5-оро. Већина нас који нисмо кренули чак ни до Белог крста покајали смо се јер је дан био сунчан и сигурна сам да би нам било јако лепо. После подне отишли смо до хотела Роман где смо се купали у затвореном базену. Вечера је почела са " извештајем са успона ", било је лепо али и напорно је оцена свих који су ишли на Домоглед. У име власника пансиона, наш планинар Драган имао је задовољство да свим присутним планинаркама честита 8.март и подели по каранфил. У току вечере а пре дезерта организована је продаја лутрије. Извлачење бројева било је после дезерта ( палачинке). Уз шалу, песму, игру и пиће завршена је прослава за један део друштва. Други део друштва тек се припремао за одлазак на купање на отвореном. Све је протекло у лепом расположењу осим што је била велика гужва, па нам је то мање пријало.
Недеља је дан за путовање и обилазак једног дела Румуније. После доручка кренули смо према манастиру Тисману и Тргу Жиу градићу са 80.000 хиљаде становника. Манастир Тисману изграђен је у 14.веку напорима монаха Никодима, који је поставио и темеље манастира Вратна. Отишли смо у Тргу Жиу, име града је словенског порекла и значи трговина на реци Жиу. Парк који је поред реке и у коме се налазе дела чувеног румунског вајара Константина Бранкушиа ( Столице Тишине и др.) Обишли смо и Капију пољубаца где су се људи поздрављали и растајали када се ишло у рат. Обишли смо град а затим наставили пут за Турн Северин. Чланови ПД " Дели Јован " из Неготина који су ишли колимакренули су раније из Турн Северина јер им после државне границе предстоји још путовање до Неготина.У ресторану смо појели гирос и попили пиво, да се подсетимо Грчке која нам предстоји у летњем периоду.
На најлепши начин завршило се ово наше путовање. Живи и здрави стигли у своје домове што је најбитније од свега. Желим да се на крају у име организатора (Слободанке и писца овог извештаја) захвалим свима који су на било који начин помогли да ова акција буде успешна, да сви односно већина буде задовољна на крају акције. Још једном хвала свима видимо се на некој од будућих акција.
Извештај написала, Драгица Ивановић
ПС. Подсећам чланове друштва да се Редовна изборна скупштина одржава у четвртак 10.03.2016. са почетком у 18:00 часова у Дому омладине и да би било лепо да на исту дођу.
04.03.2016. - 06.03.2016.
Овај извештај почињем мало необично реченицама које сам прочитала пре неколико тренутака. Среће и радости у животу има у изобиљу, несреће и мучнине много мање. Живот је удешен људима за срећу, а проклетство су измислили баксуз људи који не умеју са животом да се носе. За срећу се треба мало и изборити. Планинари су особе које од живота узимају све што је могуће и чине напоре да би им било лепо.
Освануло је јутро које ни у сну не би човек пожелео да сване. Киша је у петак 04.03.2016. падала као из кабла, сама помисао да се иде на пут није била пријатна. Наши драги пријатељи чланови ПД " Дели Јован " из Неготина су такође били на окупу. Минибус са возачем Ђолетом био је спреман за путовање.
У Бањи Херкулане имали смо прелеп смештај, у изобиљу и квалитетну храну. После вечере организовали смо се и отишли на купање у " кадице " са топлом водом поред магистралног пута. Уз свећу и батеријске лампе амбијент делује нестварно. " Квалитетно купање " допунили смо одласком де реке Черне која тече непосредно поред " кадица ". За поједине чланове који су се овде купали први пут ово је било као сан.
Осванула је субота најодважнији кренули су на успон. До Белог крста пошло је њих 10-оро а на Домоглед попело се њих 5-оро. Већина нас који нисмо кренули чак ни до Белог крста покајали смо се јер је дан био сунчан и сигурна сам да би нам било јако лепо. После подне отишли смо до хотела Роман где смо се купали у затвореном базену. Вечера је почела са " извештајем са успона ", било је лепо али и напорно је оцена свих који су ишли на Домоглед. У име власника пансиона, наш планинар Драган имао је задовољство да свим присутним планинаркама честита 8.март и подели по каранфил. У току вечере а пре дезерта организована је продаја лутрије. Извлачење бројева било је после дезерта ( палачинке). Уз шалу, песму, игру и пиће завршена је прослава за један део друштва. Други део друштва тек се припремао за одлазак на купање на отвореном. Све је протекло у лепом расположењу осим што је била велика гужва, па нам је то мање пријало.
Недеља је дан за путовање и обилазак једног дела Румуније. После доручка кренули смо према манастиру Тисману и Тргу Жиу градићу са 80.000 хиљаде становника. Манастир Тисману изграђен је у 14.веку напорима монаха Никодима, који је поставио и темеље манастира Вратна. Отишли смо у Тргу Жиу, име града је словенског порекла и значи трговина на реци Жиу. Парк који је поред реке и у коме се налазе дела чувеног румунског вајара Константина Бранкушиа ( Столице Тишине и др.) Обишли смо и Капију пољубаца где су се људи поздрављали и растајали када се ишло у рат. Обишли смо град а затим наставили пут за Турн Северин. Чланови ПД " Дели Јован " из Неготина који су ишли колимакренули су раније из Турн Северина јер им после државне границе предстоји још путовање до Неготина.У ресторану смо појели гирос и попили пиво, да се подсетимо Грчке која нам предстоји у летњем периоду.
На најлепши начин завршило се ово наше путовање. Живи и здрави стигли у своје домове што је најбитније од свега. Желим да се на крају у име организатора (Слободанке и писца овог извештаја) захвалим свима који су на било који начин помогли да ова акција буде успешна, да сви односно већина буде задовољна на крају акције. Још једном хвала свима видимо се на некој од будућих акција.
Извештај написала, Драгица Ивановић
ПС. Подсећам чланове друштва да се Редовна изборна скупштина одржава у четвртак 10.03.2016. са почетком у 18:00 часова у Дому омладине и да би било лепо да на исту дођу.
Овчар и Каблар, април 2016.година
Овчар и Каблар: два древна камена заклета да штите зеленооку Мораву. Каблар – накострешен и зубат, Овчар – доброћудан и мек. Кршевите литице Каблара личе на окамењени талас који се устремио на зелени Овчар. Пред очима дремљивог путника, успаваног Ибарском магистралом, израњају, ниоткуда.
Листајући публикацију „Природа Србије“ искористила сам неопходне податке да вам представим једну од најлепших клисура.
„Овчарско-Кабларска клисура је дугачка двадесетак километара и дичи се највишим литицама у Србији, јер се оне са врха овчара (985 метара) спуштају у Западну Мораву са висине од рекордних 710 метара. Атрактивна је и разнолика, богата изворима лековите минералне воде и густим шумама, насељена занимљивом дивљом дружином (јазавац, шарени даждевњак, видра, барске и шумске корњаче, сиви и сури орао, сива чапља). Клисура Западне Мораве је и значајни духовни центар, јер вековима у својим скровитим закуцима чува спокој десет (једанаест) православних манастира, због чега је названа српском Светом Гором. Западнa Морава је у свом току кроз клисуру преграђена бранама, чиме су формирана два вештачка језера. Својом помало мистичном лепотом, у нестварно тиха, прозрачна јутра или модре вечерње сумраке, језеро Међувршје заиста очарава.“
Петак, 01.04.2016.
Кренули смо из Кладова у 15,30 часова. Пут нас води преко Неготина, Зајечара, Параћина, Крагујевца и Чачка до Овчар Бање и планинарског дома ПД „Каблар“. Наш домаћин, Славко Малетин, сачекао нас је на улазу у Овчар Бању и помогао да стигнемо до дома, који се налази два километра од бање, у близини манастира Никоље. У дом стижемо у сумрак око 22 сата. Предео који нас окружује, тиха и мирна ноћ и жубор воде крај дома су лагана рапсодија за сутрашње уживање на стази.
Субота, 02.04.2016.: Оровица и Каблар
Стартна тачка, село Тучково (310 мнв). Сјајни временски услови и дан уденут, сунчан и обећавајући, баш такав какав нам је потребан. Са пуно воље и очекивања, у рано априлско јутро, кренули смо на Каблар. На стазу креће велика група од 269 планинара, међу њима и нас 17-оро из „Врх“-а. Оно мало јутарњег сунца што ће се разлити у дану пред нама, допуњује се умилним појањем птица. Уз пут уживамо у природи која се, као сањиво дете, лагано буди. Уживамо у крајолику: титрава роса на влатима траве и расцветале воћке маме да вас освоје на први поглед; дрвеће које још покушава да олиста и приграби хлад за путника намерника. Предео на који наилазимо зауставља вам дах. Пооране равнице, тик уз њих гиздају се зелени простори под житом, на обронку расуо се маслачак у бескрај; старина, крај ограде, поздравља групу планинара. Покошено и уредно у пласт сложено сено; на ободу једног дела шуме високи столетни борови...ако идила постоји то је ово место, овај тренутак у коме ћу се мислима увек зауставити. Лагано настављамо пешачење...успоном, који је мало захтевнији. После приближно два сата пешачења, с успутним паузама, излази се на врх Оровица (856 мнв).
Након тога силазимо гребеном до Јасеновачког потока, у атару села Врнчани. Део стазе (1,5 км) даље води локалним, макадамским путем са кога се скреће и даље иде путем уз Врнчанску реку до старог дома. Жубор реке, поглед у ведро небо, неомеђено нити једним облачком, весели жагор планинара, зачешљане падине, удешене као за прву сеоску игранку и по који напуштени кућерак. Ту се стаза од реке одваја, одакле креће доста јак успон. Идући кроз шуму испод врха Вјетрине, стиже се у атар села Рошци и стаза скреће ка врху Каблара (885 мнв).
И на врху смо. Поглед који се простире, забележен је оком фотографа. Поглед у овом дану просипа се на меандре Западне Мораве и планине које их окружују са свих страна. Слика је импресивна! Чипкана измаглица под сунцем не нуди нам јасан видик. Али то не умањује лепоту која је пред нама. Посебно одушевљава поглед на вишљи Овчар, са друге стране реке, који толико мами, да већ договарамо са домаћинима сутрашње пешачење. Упечатљива су два манстира, начичкана на западним падинама Овчара, Сретење и Св. Тројице. Ушушкани су на извориштима истоимених потока. Занима нас и како меандри изгледају са Овчара. Слушамо опречна мишљења: једнима је лепши поглед са Каблара, а има и оних који више воле поглед са Овчара... Знамо ону стару: „Са Овчара и Каблара...“ То само значи да смо сигурни да се морамо попети и на Овчар, који заиста изазива.
Следи фотографисање са заставама друштава, а затим и силазак са врха, лепо уређеном и обележеном стазом до планинарског дома „Каблар“, где нас чека планинарски пасуљ и дружење уз музику и песму.
Недеља, 03.04.2016.: Овчар
Освануло је прохладно априлско јутро. Крећемо на успон на врх Овчара, група од дванаест планинара нашег друштва, предвођена домаћинима ПД “Каблар” из Чачака, који су врло радо и са задовољством прихватили да нам и последњи дан боравка учине угодним.
Од чесме – извора поред магистралног пута почиње успон. Стаза води путем до манастира Преображење, где се спрема јутарња служба. Око нас столетно дрвеће букве и разлистао граб. Крај пута поље тек озеленелог сремуша. Близина манастира и савршен мир, баш као на страницама неке Андерсенове бајке.
Настављамо успон кроз густу шуму и стижемо до манастира Сретење. И није случајно место на ком обитава православно здање. Чаробно место у ком је уметнуто све оно што може да узнесе. У току је служба коју нисмо желели да реметимо својом посетом, иако према причи наших домаћина, манастир је познат по својој гостопримљивости. Пауза за доручак крај чесме са хладном водом и фотографисање са домаћинима, са предивном позадином манастира и Каблара у даљини, који нам се чини да је на дохват руку.
Након окрепљења кренули смо ка врху Овчара, а требало нам је још само око 300 м успона... Усред смо праве природне лепоте...волим тај поглед у висине... угњездило се парче неба над нама, а гране хрле ка висовима. И колико си мален и зависиш од толико моћне природе.
Избијамо на пропланак одакле је видик потпуно чист. Унаоколо видимо толико висова, расутих као драгуљи по читавом пределу... Путем полако грабимо ка врху.
Избијамо на први видиковац...и одушевљење! Размишљам...колико смо ми планинари повлашћени, јер можемо да уживамо и погледом освајамо све лепоте Природе, величанствене у свом постојању. Домаћин говори о старом звонику, о пећини Кађеници, стазама према Каблару, које нас чекају кад следећи пут дођемо...а хоћемо!
Врх Овчара (985 мнв) скривен је у шуми и са њега се пружа поглед на меандре Западне Мораве, са супротне стране од погледа са Каблара и опет почиње прича и питање: са ког врха је лепши поглед? Погађате – подељена су мишљења, а то је само доказ да су оба прелепа. Река је на овом месту усекла планину и начинила предивне меандре. Ако кажем да поглед на укотвљене меандре лечи, нећу претерати нити се умиљавати природи, заиста је тако, милују нам душу...
На врху остајемо да уживамо у погледу и поједемо оно што нам је још остало у ранчевима, а било је свега...сланинице, кулена, сира, краставаца, банана... Наравно, без заједничке фотографије са дивним домаћинима не крећемо назад. А домаћини...шта рећи? Шта год да рекнемо биће недовољно, такви су домаћини! Надам се да ћемо имати прилике да им такво гостопримство на прави начин узвратимо.
Сваки повратак нам је помало тужан, јер иза себе остављамо предивне погледе, али морамо назад, чека нас повратак за Кладово. Због сремуша правимо паузу, јер без сремуша нема ни планинара. Пролазимо поново крај манастира Сретење и маркираном стазом стижемо до манастира Свете Тројице, једног од најлепших у клисури
На кратко појединци посећују порту манастира. Предео је обојен најлепшим бојама, осећа се природа која се лагано буди и дарује најбоље. Осећа се мир и топлина... Извориште Тројичког потока са преслатком, хладном водом...да ништа друго осим ње не окусиш.
Стаза води даље шумом. Топли зраци сунца пробијају се и милују неосетно образе. Чује се хук неоседлане Западне Мораве која граби коритом. Силазимо и у подножју Овчара видимо трагове набујалих потока и саме реке, као наговештај клизишта изнад саме бање. Поред кампа лагано улазимо у Овчар Бању.
Осврћем се још једном...осећам срце које добошари. Очи попримaју боју предела и нека чудна плима ме преплављује. Урањам цела у загрљај Овчарско-кабларске клисуре и питам се да ли они чувају част Западне Мораве или она каприциозно њима тера инат, клешући себи пут кроз њихова стеновита недра.
У овом дану главни јунаци приче су природа и њени становници – биљке, птице, дивље животиње. Бескрај зеленила, шума и пропланци, лепота кањона, врхови Овчара и Каблара, пружили су истинско уживање, опуштање и одмор у раму који уоквирује Природа Овчарско-кабларске клисуре.
Верујем да смо Вас уверили речима да посетите Овчар и Каблар, откријете и доживите незаборавне тренутке одмора у покрету.
Не могу, а да се још једном не захвалим за гостопримство домаћинима, како на стази, тако и у самом дому...Мирославу, Југи, Саши, Горану, Муји...списак би био дугачак! Чекамо их на нашим врховима!
Александра Величковић - Маљоковић
Овчар и Каблар: два древна камена заклета да штите зеленооку Мораву. Каблар – накострешен и зубат, Овчар – доброћудан и мек. Кршевите литице Каблара личе на окамењени талас који се устремио на зелени Овчар. Пред очима дремљивог путника, успаваног Ибарском магистралом, израњају, ниоткуда.
Листајући публикацију „Природа Србије“ искористила сам неопходне податке да вам представим једну од најлепших клисура.
„Овчарско-Кабларска клисура је дугачка двадесетак километара и дичи се највишим литицама у Србији, јер се оне са врха овчара (985 метара) спуштају у Западну Мораву са висине од рекордних 710 метара. Атрактивна је и разнолика, богата изворима лековите минералне воде и густим шумама, насељена занимљивом дивљом дружином (јазавац, шарени даждевњак, видра, барске и шумске корњаче, сиви и сури орао, сива чапља). Клисура Западне Мораве је и значајни духовни центар, јер вековима у својим скровитим закуцима чува спокој десет (једанаест) православних манастира, због чега је названа српском Светом Гором. Западнa Морава је у свом току кроз клисуру преграђена бранама, чиме су формирана два вештачка језера. Својом помало мистичном лепотом, у нестварно тиха, прозрачна јутра или модре вечерње сумраке, језеро Међувршје заиста очарава.“
Петак, 01.04.2016.
Кренули смо из Кладова у 15,30 часова. Пут нас води преко Неготина, Зајечара, Параћина, Крагујевца и Чачка до Овчар Бање и планинарског дома ПД „Каблар“. Наш домаћин, Славко Малетин, сачекао нас је на улазу у Овчар Бању и помогао да стигнемо до дома, који се налази два километра од бање, у близини манастира Никоље. У дом стижемо у сумрак око 22 сата. Предео који нас окружује, тиха и мирна ноћ и жубор воде крај дома су лагана рапсодија за сутрашње уживање на стази.
Субота, 02.04.2016.: Оровица и Каблар
Стартна тачка, село Тучково (310 мнв). Сјајни временски услови и дан уденут, сунчан и обећавајући, баш такав какав нам је потребан. Са пуно воље и очекивања, у рано априлско јутро, кренули смо на Каблар. На стазу креће велика група од 269 планинара, међу њима и нас 17-оро из „Врх“-а. Оно мало јутарњег сунца што ће се разлити у дану пред нама, допуњује се умилним појањем птица. Уз пут уживамо у природи која се, као сањиво дете, лагано буди. Уживамо у крајолику: титрава роса на влатима траве и расцветале воћке маме да вас освоје на први поглед; дрвеће које још покушава да олиста и приграби хлад за путника намерника. Предео на који наилазимо зауставља вам дах. Пооране равнице, тик уз њих гиздају се зелени простори под житом, на обронку расуо се маслачак у бескрај; старина, крај ограде, поздравља групу планинара. Покошено и уредно у пласт сложено сено; на ободу једног дела шуме високи столетни борови...ако идила постоји то је ово место, овај тренутак у коме ћу се мислима увек зауставити. Лагано настављамо пешачење...успоном, који је мало захтевнији. После приближно два сата пешачења, с успутним паузама, излази се на врх Оровица (856 мнв).
Након тога силазимо гребеном до Јасеновачког потока, у атару села Врнчани. Део стазе (1,5 км) даље води локалним, макадамским путем са кога се скреће и даље иде путем уз Врнчанску реку до старог дома. Жубор реке, поглед у ведро небо, неомеђено нити једним облачком, весели жагор планинара, зачешљане падине, удешене као за прву сеоску игранку и по који напуштени кућерак. Ту се стаза од реке одваја, одакле креће доста јак успон. Идући кроз шуму испод врха Вјетрине, стиже се у атар села Рошци и стаза скреће ка врху Каблара (885 мнв).
И на врху смо. Поглед који се простире, забележен је оком фотографа. Поглед у овом дану просипа се на меандре Западне Мораве и планине које их окружују са свих страна. Слика је импресивна! Чипкана измаглица под сунцем не нуди нам јасан видик. Али то не умањује лепоту која је пред нама. Посебно одушевљава поглед на вишљи Овчар, са друге стране реке, који толико мами, да већ договарамо са домаћинима сутрашње пешачење. Упечатљива су два манстира, начичкана на западним падинама Овчара, Сретење и Св. Тројице. Ушушкани су на извориштима истоимених потока. Занима нас и како меандри изгледају са Овчара. Слушамо опречна мишљења: једнима је лепши поглед са Каблара, а има и оних који више воле поглед са Овчара... Знамо ону стару: „Са Овчара и Каблара...“ То само значи да смо сигурни да се морамо попети и на Овчар, који заиста изазива.
Следи фотографисање са заставама друштава, а затим и силазак са врха, лепо уређеном и обележеном стазом до планинарског дома „Каблар“, где нас чека планинарски пасуљ и дружење уз музику и песму.
Недеља, 03.04.2016.: Овчар
Освануло је прохладно априлско јутро. Крећемо на успон на врх Овчара, група од дванаест планинара нашег друштва, предвођена домаћинима ПД “Каблар” из Чачака, који су врло радо и са задовољством прихватили да нам и последњи дан боравка учине угодним.
Од чесме – извора поред магистралног пута почиње успон. Стаза води путем до манастира Преображење, где се спрема јутарња служба. Око нас столетно дрвеће букве и разлистао граб. Крај пута поље тек озеленелог сремуша. Близина манастира и савршен мир, баш као на страницама неке Андерсенове бајке.
Настављамо успон кроз густу шуму и стижемо до манастира Сретење. И није случајно место на ком обитава православно здање. Чаробно место у ком је уметнуто све оно што може да узнесе. У току је служба коју нисмо желели да реметимо својом посетом, иако према причи наших домаћина, манастир је познат по својој гостопримљивости. Пауза за доручак крај чесме са хладном водом и фотографисање са домаћинима, са предивном позадином манастира и Каблара у даљини, који нам се чини да је на дохват руку.
Након окрепљења кренули смо ка врху Овчара, а требало нам је још само око 300 м успона... Усред смо праве природне лепоте...волим тај поглед у висине... угњездило се парче неба над нама, а гране хрле ка висовима. И колико си мален и зависиш од толико моћне природе.
Избијамо на пропланак одакле је видик потпуно чист. Унаоколо видимо толико висова, расутих као драгуљи по читавом пределу... Путем полако грабимо ка врху.
Избијамо на први видиковац...и одушевљење! Размишљам...колико смо ми планинари повлашћени, јер можемо да уживамо и погледом освајамо све лепоте Природе, величанствене у свом постојању. Домаћин говори о старом звонику, о пећини Кађеници, стазама према Каблару, које нас чекају кад следећи пут дођемо...а хоћемо!
Врх Овчара (985 мнв) скривен је у шуми и са њега се пружа поглед на меандре Западне Мораве, са супротне стране од погледа са Каблара и опет почиње прича и питање: са ког врха је лепши поглед? Погађате – подељена су мишљења, а то је само доказ да су оба прелепа. Река је на овом месту усекла планину и начинила предивне меандре. Ако кажем да поглед на укотвљене меандре лечи, нећу претерати нити се умиљавати природи, заиста је тако, милују нам душу...
На врху остајемо да уживамо у погледу и поједемо оно што нам је још остало у ранчевима, а било је свега...сланинице, кулена, сира, краставаца, банана... Наравно, без заједничке фотографије са дивним домаћинима не крећемо назад. А домаћини...шта рећи? Шта год да рекнемо биће недовољно, такви су домаћини! Надам се да ћемо имати прилике да им такво гостопримство на прави начин узвратимо.
Сваки повратак нам је помало тужан, јер иза себе остављамо предивне погледе, али морамо назад, чека нас повратак за Кладово. Због сремуша правимо паузу, јер без сремуша нема ни планинара. Пролазимо поново крај манастира Сретење и маркираном стазом стижемо до манастира Свете Тројице, једног од најлепших у клисури
На кратко појединци посећују порту манастира. Предео је обојен најлепшим бојама, осећа се природа која се лагано буди и дарује најбоље. Осећа се мир и топлина... Извориште Тројичког потока са преслатком, хладном водом...да ништа друго осим ње не окусиш.
Стаза води даље шумом. Топли зраци сунца пробијају се и милују неосетно образе. Чује се хук неоседлане Западне Мораве која граби коритом. Силазимо и у подножју Овчара видимо трагове набујалих потока и саме реке, као наговештај клизишта изнад саме бање. Поред кампа лагано улазимо у Овчар Бању.
Осврћем се још једном...осећам срце које добошари. Очи попримaју боју предела и нека чудна плима ме преплављује. Урањам цела у загрљај Овчарско-кабларске клисуре и питам се да ли они чувају част Западне Мораве или она каприциозно њима тера инат, клешући себи пут кроз њихова стеновита недра.
У овом дану главни јунаци приче су природа и њени становници – биљке, птице, дивље животиње. Бескрај зеленила, шума и пропланци, лепота кањона, врхови Овчара и Каблара, пружили су истинско уживање, опуштање и одмор у раму који уоквирује Природа Овчарско-кабларске клисуре.
Верујем да смо Вас уверили речима да посетите Овчар и Каблар, откријете и доживите незаборавне тренутке одмора у покрету.
Не могу, а да се још једном не захвалим за гостопримство домаћинима, како на стази, тако и у самом дому...Мирославу, Југи, Саши, Горану, Муји...списак би био дугачак! Чекамо их на нашим врховима!
Александра Величковић - Маљоковић
Стара планина – водопади, 17.04.2016.
izvestaji 2016
Стара планина – усамљена и поносна, дивља а мека, дарежљива а сурова, испресецана безбројним речицама које усецају кањоне у њена недра вајајући бајковите водопаде и слапове...маштала сам о њој над фотографијама својих пријатеља планинара, али сусрет очи у очи ме је ипак оставио очараном и занесеном.
Рано јутро, у свитању, испратило је групу од десет планинара ПД „Врх“ из Кладова на данашњу авантуру, Стара планина и обилазак водопада. Уласком у предео после Књажевца, осећа се природа која се, још сањива, мешкољи у новом дану. Предео, у који улазимо, шармирао ме је на први поглед. Стара планина се пружа уз српско-бугарску границу од Вршке Чуке код Зајечара на северу, до Димитровграда на југу, у дужини од око 100 км и простире се на територији општина Зајечар, Књажевац, Пирот и Димитровград.
Сваки поглед на предео очарава. Прво заустављање. Хук водопада који прелива камене стене, водопад Бигар. У тренутку се нахрани поглед од толике лепоте, која не може бити исписана речима, она се просто осећа. Дозволили смо себи тренутке уживања у погледу на оно што је природа сама изнедрила.
Лагано се возимо ка следећем одредишту, манастир Св. Ђорђе у Темској. Порта манастира жубори од људи затечених након тек завршене службе. Све одише невероватним миром. Висок кедар крај чесме, камена испосница, дрвени звоник, манастир и читав предео у који је уденут, само су наставак уживања и надахнућа.
На два километра од манастира, асфалтним путем према Топлом Долу, иначе нашем циљу, скривен од погледа, Буковички водопад. Фасцинантан је поглед на вал који прелива и прави мало језерце, опхрвано са стране простртом маховином. Угњездио се између наслаганих поплочаних стена налик облуцима. Пар фотографија и насмејана лица планинара, обећавају дан пун утисака.
Улазимо у нестварно леп предео, кањон Темштице, кога многи зову „Мали Колорадо“, обрастао зеленим ћилимом маховине. Корито и стране кањона од глатког црвеног пешчара, као да су од бакра. Неукроћена природа, разлистала дивље, на све стране моћна у бојама и висинама столетних шума. И баш то је украс и непроцењиво благо Старе планине - вода: чисте, хладне воде безбројних потока и река које су премрежили цео масив, извиру које-куда, скакућу, укрштају се, спајају у заједнички плес воде и камена и стварају водопаде и вирове којима се незна број. Обилазимо погледом хидроелектрану Темац, на реци Темштици, коју настаје од Височице и Топлодолске реке. Височица иначе истиче из Завојског језера, 4,5 км узводно. Волела бих да и ту стазу испешачим неком приликом. Пут нас даље води покрај Топлодолске реке до скровитог дела Старе планине, Топлог Дола.
Најсликовитије и најусамљеније старопланинско село, аутентичне збијене куће старе преко 100 година, облепљене блатом и сламом са каменим крововима. Ту почиње Топлодолска река, настала од сливова Јаворске и Рекитске реке. Обе реке имају предивне водопаде, а да их све обиђемо требало би нам пуно дана. Иначе, на Калуђерском потоку, који се улива у Рекитску реку, чије је извориште у подножју Бабиног зуба, налази се и највиши водопад у Србији, Калуђерски скокови, са висином од 232 м. Овде треба заборавити сваки комфор и покушати да разумемо зашто је неко боравећи овде написао “заустављено време на позорници природе Старе планине“.
Данас нас очекује још једно задовољство - обилазак водопада у сливу Јаворске реке, оних најудаљенијих, Чунгуљски, Крмољски и Куртулски. Путем од Топлог дола, узводно пратимо ток Јаворске реке, добро обележеним путем. Слапове, мале водопаде и потоке, који навиру са свих страна, нико од нас више и не броји нити се распитује имају ли име. Упоредо са њима смењују се тек пробуђене шуме, ливаде и пашњаци, расцветале крошње букава и граба, кроз чије расцветале гране посматрамо Бабин зуб и јасно нам је како је врх добио име. Предео испод Миџора је под снегом који копни, узмичући пред сунчевим зрацима. На пар места прелазимо набујале потоке и Студеначку реку, сналазећи се на разне начине. Предео око нас дарован је густо пошумљеним литицама, импресиван је поглед на њих. Све делује као да смо залутали у неку зачарану шуму. Ако будемо довољно тихи и пристојни и дозволимо себи да маштамо, иза неког граба спазићемо обрис једнорога или сребрни одсјај вилинских крила, а испод бујицом оборене букве - лукаве окице древног брадатог трола. Одасвуд се чује хук воде...наилазимо на места где се вода слива преко стења у многобројним каскадама, пени се и жубори, слави живот. Над нама ведро небеско пространство, уоквирено рамом прелепе природе.
Стижемо до Доњег Чунгуљског водопада. Откривен погледима, усидрен у кутку дивног пејзажа, слива се низ литицу као бисерна драперија. Точимо и умивамо се хладном водом са Чунгуљског потока. Бележимо тренутак са пар фотографија и раширеном заставом. Још једна придодата слика у планинарском албуму.
Од Доњег Чунгуљског водопада до оног већег, горњег, има још 400 м узбрдо, прелепом стазом кроз шуму. Упоредо, као кад неком положите руку у длан и пустите да вас води, тако се лагано крећемо крај Чунгуљског потока, који се прелива у слаповима преко стена, правећи најлепшу буку. Поглед у даљину кроз крошњу тек олисталих листова надахњује. Топли сунчеви зраци који нас насумице проналазе, милују нам лице. И запамтићу тај тренутак истинске радости и срца које добошари пред призором који сам угледала. Заслужену награду добили смо после пет сати пешачења, када нам се приказао један од најлепших вовопада Старе планине - Чунгуљски. Приказао се у свој својој лепоти и грандиозности. Раскошан и висок (42м), налик планинским горштацима који походе највише пределе. Вода прелива низ глатки камени зид црвене боје као да је неко расипа са неба, обрушава се са висова Чунгуља. Кажу, јединствен је по томе што сваке године порасте. Наиме, током топљења снега јаке бујице воде која пада помало продубљују дно водопада. Већина нас начичкала се испод платоа чекајући свој ред да се слика. Осећам капљице воде које се распршују унаоколо, као ниска бисера, расута на све стране. На месту где вода, која пада, удара о камене стене, налик на дугу, моменат рефлексије од сунца, ствара дугине боје. Прижељкујем да се изгубим у хуку воде, песми птица и тишини природе.
У повратку поново непрекидни, умирујући шум воде. Још један тренутак ме је оставио без даха, баш на месту где скрећемо да пронађемо мостић преко реке. Бескрајно пространство пашњака са траговима стада које је било на испаши. Преко пута нас горостасно се издиже предео обрастао разноврсним стаблима у бојама пролећа и чудесно лепим стенама, налик облуцима, наслаганим један на други. Само мало ако поглед скрене удесно, заденуте заравни очешљане зеленилом. Дивље и питомо, не може вас оставити равнодушним. Чаробна је природа која нас окружује. Сва некако својеглава, неукроћена, запостављена, сањива.
Уморни, али пуни утисака, након препешачених 22 км, завршавамо данашњу авантуру. Свим чулима упијали смо арому прошлости, шум река и хук водопада. Мали део забележили смо фотографијама док је много већи свако понео у себи, као успомену због које ће се поново вратити у ове пределе.
И бићу можда сувише лична, опчињена сам. Данашње тумарање по Старој планини, њеним висоравнима, литицама и водопадима није ме заситило: напротив, апетити су се још само више отворили. Верујте нам на реч. Сваки корак је вредео.Сваки поглед је имао дубину. И свако од нас оплеменио је своју душу лепотом виђеног.
Александра Величковић - Маљоковић
izvestaji 2016
Стара планина – усамљена и поносна, дивља а мека, дарежљива а сурова, испресецана безбројним речицама које усецају кањоне у њена недра вајајући бајковите водопаде и слапове...маштала сам о њој над фотографијама својих пријатеља планинара, али сусрет очи у очи ме је ипак оставио очараном и занесеном.
Рано јутро, у свитању, испратило је групу од десет планинара ПД „Врх“ из Кладова на данашњу авантуру, Стара планина и обилазак водопада. Уласком у предео после Књажевца, осећа се природа која се, још сањива, мешкољи у новом дану. Предео, у који улазимо, шармирао ме је на први поглед. Стара планина се пружа уз српско-бугарску границу од Вршке Чуке код Зајечара на северу, до Димитровграда на југу, у дужини од око 100 км и простире се на територији општина Зајечар, Књажевац, Пирот и Димитровград.
Сваки поглед на предео очарава. Прво заустављање. Хук водопада који прелива камене стене, водопад Бигар. У тренутку се нахрани поглед од толике лепоте, која не може бити исписана речима, она се просто осећа. Дозволили смо себи тренутке уживања у погледу на оно што је природа сама изнедрила.
Лагано се возимо ка следећем одредишту, манастир Св. Ђорђе у Темској. Порта манастира жубори од људи затечених након тек завршене службе. Све одише невероватним миром. Висок кедар крај чесме, камена испосница, дрвени звоник, манастир и читав предео у који је уденут, само су наставак уживања и надахнућа.
На два километра од манастира, асфалтним путем према Топлом Долу, иначе нашем циљу, скривен од погледа, Буковички водопад. Фасцинантан је поглед на вал који прелива и прави мало језерце, опхрвано са стране простртом маховином. Угњездио се између наслаганих поплочаних стена налик облуцима. Пар фотографија и насмејана лица планинара, обећавају дан пун утисака.
Улазимо у нестварно леп предео, кањон Темштице, кога многи зову „Мали Колорадо“, обрастао зеленим ћилимом маховине. Корито и стране кањона од глатког црвеног пешчара, као да су од бакра. Неукроћена природа, разлистала дивље, на све стране моћна у бојама и висинама столетних шума. И баш то је украс и непроцењиво благо Старе планине - вода: чисте, хладне воде безбројних потока и река које су премрежили цео масив, извиру које-куда, скакућу, укрштају се, спајају у заједнички плес воде и камена и стварају водопаде и вирове којима се незна број. Обилазимо погледом хидроелектрану Темац, на реци Темштици, коју настаје од Височице и Топлодолске реке. Височица иначе истиче из Завојског језера, 4,5 км узводно. Волела бих да и ту стазу испешачим неком приликом. Пут нас даље води покрај Топлодолске реке до скровитог дела Старе планине, Топлог Дола.
Најсликовитије и најусамљеније старопланинско село, аутентичне збијене куће старе преко 100 година, облепљене блатом и сламом са каменим крововима. Ту почиње Топлодолска река, настала од сливова Јаворске и Рекитске реке. Обе реке имају предивне водопаде, а да их све обиђемо требало би нам пуно дана. Иначе, на Калуђерском потоку, који се улива у Рекитску реку, чије је извориште у подножју Бабиног зуба, налази се и највиши водопад у Србији, Калуђерски скокови, са висином од 232 м. Овде треба заборавити сваки комфор и покушати да разумемо зашто је неко боравећи овде написао “заустављено време на позорници природе Старе планине“.
Данас нас очекује још једно задовољство - обилазак водопада у сливу Јаворске реке, оних најудаљенијих, Чунгуљски, Крмољски и Куртулски. Путем од Топлог дола, узводно пратимо ток Јаворске реке, добро обележеним путем. Слапове, мале водопаде и потоке, који навиру са свих страна, нико од нас више и не броји нити се распитује имају ли име. Упоредо са њима смењују се тек пробуђене шуме, ливаде и пашњаци, расцветале крошње букава и граба, кроз чије расцветале гране посматрамо Бабин зуб и јасно нам је како је врх добио име. Предео испод Миџора је под снегом који копни, узмичући пред сунчевим зрацима. На пар места прелазимо набујале потоке и Студеначку реку, сналазећи се на разне начине. Предео око нас дарован је густо пошумљеним литицама, импресиван је поглед на њих. Све делује као да смо залутали у неку зачарану шуму. Ако будемо довољно тихи и пристојни и дозволимо себи да маштамо, иза неког граба спазићемо обрис једнорога или сребрни одсјај вилинских крила, а испод бујицом оборене букве - лукаве окице древног брадатог трола. Одасвуд се чује хук воде...наилазимо на места где се вода слива преко стења у многобројним каскадама, пени се и жубори, слави живот. Над нама ведро небеско пространство, уоквирено рамом прелепе природе.
Стижемо до Доњег Чунгуљског водопада. Откривен погледима, усидрен у кутку дивног пејзажа, слива се низ литицу као бисерна драперија. Точимо и умивамо се хладном водом са Чунгуљског потока. Бележимо тренутак са пар фотографија и раширеном заставом. Још једна придодата слика у планинарском албуму.
Од Доњег Чунгуљског водопада до оног већег, горњег, има још 400 м узбрдо, прелепом стазом кроз шуму. Упоредо, као кад неком положите руку у длан и пустите да вас води, тако се лагано крећемо крај Чунгуљског потока, који се прелива у слаповима преко стена, правећи најлепшу буку. Поглед у даљину кроз крошњу тек олисталих листова надахњује. Топли сунчеви зраци који нас насумице проналазе, милују нам лице. И запамтићу тај тренутак истинске радости и срца које добошари пред призором који сам угледала. Заслужену награду добили смо после пет сати пешачења, када нам се приказао један од најлепших вовопада Старе планине - Чунгуљски. Приказао се у свој својој лепоти и грандиозности. Раскошан и висок (42м), налик планинским горштацима који походе највише пределе. Вода прелива низ глатки камени зид црвене боје као да је неко расипа са неба, обрушава се са висова Чунгуља. Кажу, јединствен је по томе што сваке године порасте. Наиме, током топљења снега јаке бујице воде која пада помало продубљују дно водопада. Већина нас начичкала се испод платоа чекајући свој ред да се слика. Осећам капљице воде које се распршују унаоколо, као ниска бисера, расута на све стране. На месту где вода, која пада, удара о камене стене, налик на дугу, моменат рефлексије од сунца, ствара дугине боје. Прижељкујем да се изгубим у хуку воде, песми птица и тишини природе.
У повратку поново непрекидни, умирујући шум воде. Још један тренутак ме је оставио без даха, баш на месту где скрећемо да пронађемо мостић преко реке. Бескрајно пространство пашњака са траговима стада које је било на испаши. Преко пута нас горостасно се издиже предео обрастао разноврсним стаблима у бојама пролећа и чудесно лепим стенама, налик облуцима, наслаганим један на други. Само мало ако поглед скрене удесно, заденуте заравни очешљане зеленилом. Дивље и питомо, не може вас оставити равнодушним. Чаробна је природа која нас окружује. Сва некако својеглава, неукроћена, запостављена, сањива.
Уморни, али пуни утисака, након препешачених 22 км, завршавамо данашњу авантуру. Свим чулима упијали смо арому прошлости, шум река и хук водопада. Мали део забележили смо фотографијама док је много већи свако понео у себи, као успомену због које ће се поново вратити у ове пределе.
И бићу можда сувише лична, опчињена сам. Данашње тумарање по Старој планини, њеним висоравнима, литицама и водопадима није ме заситило: напротив, апетити су се још само више отворили. Верујте нам на реч. Сваки корак је вредео.Сваки поглед је имао дубину. И свако од нас оплеменио је своју душу лепотом виђеног.
Александра Величковић - Маљоковић
